ИСТИНА: О Маргити Стефановић

http://www.ilustrovana.com/tekst.php?broj=2753&tekst=02

Снежана МИЛОШЕВИЋ

До краја године, а онда - готово!
Ово су речи које је својевремено мама Деса упутила својој талентованој ћерки, захтевајући од ње да напусти рок групу „Катарина Друга” у којој је почела да свира. О томе, али и о детињству и одрастању трагично преминуле уметнице, пијанистичкој каријери која јој се смешила, те њеним бриљантним студијама архитектуре, али и проблему са дрогом, о чему никад нису отворено разговарале, књижевница Лидија Николић детаљно пише у биографији о својој најбољој пријатељици

Крајње необично. Књига о пријатељици. О Маргити - Маги Стефановић, вишеструко талентованој уметници. Клавијатуристкињи култне београдске рок групе “Екатерина Велика”. - С њом сам друговала четрдесет година - каже Лидија Николић, ауторка књиге “Осећања. О. Сећања”, управо објављене у издању београдског Издавачког студија “Чекић”. - После трагичне Маргитине смрти 18. септембра 2002. године, није ми падало на памет да икад пишем њену биографију. Мада је то, на одређен начин, била њена жеља. У последњих неколико година живота, у два маха, поверавала ми је на чување своје дневнике и друге успомене. Уз напомену: “Ти ћеш знати шта с овим да урадиш... Једном после.” Наши разговори углавном се нису тицали музике и ЕКВ. Ја нисам била њен фан, већ пријатељ.

Разлог, боље рећи, окидач који је нагнао Лидију да се одлучи да почне да копа по болним успоменама своје пријатељице, јесте појављивање књиге у којој је описано последњих пет година Маргитиног живота. Где је њена пријатељица приказана само као наркоман и особа болесна од сиде. У Лидији се све побунило. Магин живот није само то? Она је Маги најдуже познавала и дужност јој је да напише праву, истиниту причу. Да њену судбину и читав живот осветли на другачији начин.

Богато илустрована, подебела књига великог формата, настајала је три године. Наслов на корицама “Осећања. О. Сећања” исписан је Маргитином руком.



„Да ли ћу имати времена? Умрећу без љубави, а од лепоте, дајући све не узимајући ништа.

All my dreams drowned in music.”

Снимио Срђан Вејвода

- То је преузето из писма које ми је једном упутила - открива Лидија. - Волела је те игре речима. Књига, заправо, и говори и о мојим осећањима, и о мојим сећањима на њу. Лична сећања на Маргиту Стефановић, ова професорка књижевности и књижевница обогатила је документарним материјалом. Мало познатим фотографијама (има их око 150) из својих, Маргитиних и фото-албума Срђана Вејводе; одломцима из Маргитиних дневничких записа, споменара и писама; њеним цртежима, хороскопом, честиткама за Нову годину; њеним причама и песмама, порукама... Углавном оцу, познатом позоришном и телевизијском редитељу Славољубу Стефановићу Равасију.


Буцкаста и ћутљива девојчица

Кад се Лидија родила, родитељи су јој становали на петом спрату зграде у Змај Јовиној 4, изнад “Лотос бара”. На трећем спрату исте зграде, врата до врата, живеле су две рођене сестре, тетке по оцу Маргите Стефановић. Радмила и Маргита. Обе без деце. Тетка Маргита, по којој је Маги добила име, често је чувала братаницу.


Књигу о пријатељици Лидија је писала три године
- Посматрале смо једна другу с наших тераса. Проходала сам на свој први рођендан тако што сам се отргла из очевог наручја и дошла до Маги коју је отац, такође, држао на коленима. Кад сам имала две године, игром случаја, преселила сам се у зграду у којој је она живела. У Албанске споменице 19, преко пута Новог гробља. Била сам на осмом спрату, а она у приземљу. Наше пријатељство је, тако, почело или се наставило, у мојој другој, а њеној трећој години. Биле смо нераздвојне. Најпотреснији тренутак у мом детињству је Маргитин полазак у школу. Ту годину једва сам преживела. Обрадовало ме је кад сам чула да у школи може да се понавља и предложила јој да понови разред, како бисмо, кад ја кренем у школу, заједно биле у истом одељењу. То сам описала у мојој првој књизи за децу “Нећу више да лажем”, у причи “Страшан план”. Маргиту из тог времена памти као буцкасту и ћутљиву девојчицу. Имала је веома строгу мајку. Оног тренутка кад се Маги уписала у музичку школу и почела да свира на клавиру, све дотадашње дечје игре биле су јој забрањене.

- Више није смела да трчи и скаче. Креда, ластиш, лопта, бицикл, ролшуе... Све је представљало опасност за њене руке, прсте. Све је било подређено свирању и клавиру. Кад би изашла напоље, њена мама Деса је налакћена стајала на прозору, помно нас посматрала и опомињала.Сваког јутра пред полазак у школу, иста слика. У тишини, без поговора, Маги седи на клавирској столици, а мама Деса јој грубим покретима уплиће косу у кику. Чупа, затеже. Потом јој ставља капу, шал и рукавице. Тако годинама, све до оног дана, пред крај основне, сећа се Лидија, кад је Маги све то стргнула са себе чим су замакле за први угао.

Ипак, у својим дневничким записима, Маргита подсећа да њена љубав према музици потиче од тога што јој је мајка увек певала док је носила у наручју или је успављивала. Мајчин глас за њу је врхунац музике. Никад ништа јој није замерала.



Успомена из детињства: Маги и Лидија

Лидија је од Маги све учила. Да црта, пише, чита, пева. Заједно су училе енглески. Дванаест година учила је из Магиних књига, расла у њеним хаљинама. Због ње је уписала Осму београдску гимназију.


Најлепше ноге Осме гимназије


Кад је дошло време за студије, Маги је, наравно, желела да се упише на Музичку академију, али, као и увек, умешала се Деса. Иако ју је терала да цео живот подреди свирању, одједном се предомислила. Студирање на Музичкој академији није јој се учинило довољно перспективним. Маги је лако пристала да упише архитектуру. Због лепог Јање. Још у гимназији била је у вези са Угљешом Јањићем, сином архитекте Слободана Јањића (пројектовао зграду ТВ Београд). Љубав према Јањи одвела је Маги нешто касније на тромесечно путовање по Латинској Америци. Његови родитељи живели су тада у Венецуели. После Јање била је у љубави са Срђаном Вејводом, Жиком Тодоровићем, Владимиром Стојићем и Марком Стојименовим.

Сита белих блуза и тегет плисираних сукњи које је носила на јавним часовима и концертима, кад је пред крај основне школе обукла фармерке, више их није скидала. У гимназији је важила за најлепшу девојчицу у школи, али је све копкало какве има ноге.

- За неки гимназијски жур сашила је екстра кратку сукњицу у глокну. Да би свима показала оно што су тражили. Своје лепе ноге. Пред полазак кући пресвукла је фармерке које је понела са собом. А сукњу је мени поклонила. Облачила се изузетно модерно и лепо.

Прекретница у Маргитином животу догодила се у оних годину дана колико је Лидији Николић требало да спреми дипломски испит на светској књижевности. Тада се једна од најбољих и најперспективнијих младих југословенских пијаниста, која је као мала, заједно са Ивом Погорелићем добила понуду да усавршава свирање на клавиру у Москви код врхунских стручњака, окренула рок музици и почела да свира у “Катарини Другој”.



Мала Маргита за концертним клавиром

- Кад сам дипломирала, дошла сам код Маргите да је обрадујем том вешћу - сећа се Лидија. - Од њене мајке сам чула да она свира у “некој групи”. И да је у том бенду бубњеве свирао мали Иван Вдовић Вд, наш друг из улице, а бас гитару Бојан Печар, мој друг из гимназијских дана. Памтим још да је атмосфера у кући била затегнута. И Десин коментар: “Договориле смо се да свира још до краја године, а онда - готово! Је л’тако, Маргита?” Она је ћутала. Јасно је да није прихватила тај договор и да се први пут успротивила мајчиној вољи. А ја никако нисам могла да схватим како је моја другарица са Баха, Хендла, Бетовена, Шостаковича, Дебисија, могла да пређе на рок сцену.

Ударац за ударцем

Игром случаја, у тренутку кад је ЕКВ била у успону и на врхунцу каријере, две пријатељице нису се виђале. Лидија се удала и отишла у Љубљану. Године 1988. посетила је с тек рођеном ћерком Аном Београд. Среле су се на Ушћу. Маргита је била одушевљена бебом. “Какво бело дете!”, ускликнула је.

- Дан касније умрла је Маргитина мајка Деса - каже Лидија. - Од тумора на мозгу. У 56. години. И Десине три сестре умрле су од исте болести. Знам да је Маргита од детињства имала необјашњиве главобоље. Боловала је од епилепсије. Касније и од других болести. Следећи велики ударац за Маги била је смрт пријатеља и сарадника Милана Младеновића. Тада је одлучила да се крсти. Постала је и члан хора у цркви Покрова пресвете Богородице. У Кајмакчаланској улици. Године 1996. остала је и без оца. То је потпуно дотукло. Некако у исто време сазнала је и своју дијагнозу, смртну пресуду после које није имала мотив да се бори за живот. Никоме није рекла да је болесна.

Лидија је од других чула да Маргита има проблем с дрогом. Дуго времена у то није могла да поверује. Питала се зашто свакоме ко се бави рок музиком, мора да се пришије да је наркоман?





Овај Маргитини цртеж није потребно објашњавати
- Знала сам је као вундеркинда, као некога ко је имао све петице у основној, гимназији, у нижој и средњој музичкој школи, ко је био у свему савршен и непорочан. Па ја сам од ње морала да кријем да пушим, јер није то одобравала. Касније сам схватила да су приче о њој тачне. Међутим, о томе никад нисмо разговарале. Знала сам и да је презирала све врсте званичног лечења наркоманије код нас. Из њеног дневника сам видела да је покушавала да се одвикне од дроге, али сама. Недуго после очеве смрти, Маргита је продала велики трособан стан на Славији. Од тог новца купила је два мања стана. Један је издавала, а у другом живела. После шест месеци продала је и стан који је издавала а убрзо и стан у коме је живела. Завршила је у гаражи у Борчи. Све своје успомене расула је по туђим подрумима, поткровљима и становима. Више није знала где јој се шта налази.

- Није имала шта да обуче - прича Лидија Николић. - Долазила је код мене. “Дај ми хеланке... Дај ми ципеле... Нема везе што су ми два броја веће.” Последњи пут код мене је била у јулу 2002, дан пред рођендан моје ћерке. У врло тешком стању. Рекла ми је тада да добро не види, да ме по гласу препознаје. Једва је ходала. После тог доласка изгубио јој се сваки траг.



Неколико дана пред Маргитину смрт, Лидији су заједнички пријатељи јавили да је пала на улици после чега је одведена у Дом за незбринута лица на Вождовцу. Одатле је пренета на Инфективну клинику где је и умрла. Маргита - Маги Стефановић покопана је поред мајке и тетке на Бежанијском гробљу. Требало је да је сахрани Телевизија Београд с којом је раније често сарађивала, међутим, у последњи час то је учинио Атеље 212. Тадашњи управник овог театра глумац Светозар Цветковић све је организовао и одржао говор на Маргитином гробу. Били су велики пријатељи од њене осамнаесте године. Један је од ретких који је Маги помагао. До краја.


Награда у Јапану

Маргита Стефановић је као студент архитектуре освојила трећу награду на међународном конкурсу у Јапану за рад на тему уређења црногорског села Режевићи. Познато је да је дизајнирала етикету за “лозовачу” и знак за “Еуросалон” у улици која се некад звала Маршала Тита, а данас Краља Милана. Тај њен знак је скинут пре неколико година.

Снежана МИЛОШЕВИЋ

4 коментара: