Poslednja preživela - Margita Stefanović - 1. April 1959. – 18. Septembar 2002.

"PROFIL" br. 24 , 1999.

piše: Slobodan Savić

- Nikakav novi talas nije ni postojao ! - rekla mi je u sred našeg višednevnog druženja nezaboravna rok heroina Margita Stefanović, jedan od retkih autentičnih svedoka događanja na beogradskoj muzičkoj sceni osamdesetih.
Završetkom te romantične decenije uglavnom je sišla sa scene i jedna generacija čiji su se ideali osipali i potom urušili zajedno sa zemljom i društvom u kojima su - i o kojima su pevali i svirali. Nadolazeća i sveopšta propast društvena, socijalna i najzad estetska, samo je očekivana i neizbežna posledica čije korene i uzroke ne treba tražiti među onima koji su osamdesetim doneli duh i polet, nego pre među ispisnicima njihovih roditelja.
Možda je istina da su zaista izlišne sve navodne mistifikacije oko tzv. Novog talasa koji se uostalom - ako ga je uopšte i bilo, šta se osnovano sumnja kao u još jednu nasušnu izmišljotinu revnosne i takozvane nove kritike - i nije ticao samo muzike.
Setimo se za ovu priliku, na primer, generacije filmskih reditelja koja je nastojala da nadiđe svoje nikad prežaljene uzore iz tzv. crnog talasa ili generacije mladih pisaca i književnih kritičara (danas itekako etabliranih ) koji su izmislili nekakvu Novu srpsku prozu i tobožnji postmodernistički obračun sa tradicijom, kao da polemike između negdašnjih tradicionalista i modernista nikada nisu ni postojale.
Otuda nije ni čudo što danas uglavnom niko i ne podrazumeva ništa određeno pod Novim talasom, osim generaciju kreativnih ljudi koji su se različito izražavali u različitim medijima, kao što su to činili i mnogi pre njih, uostalom i posle.
Sasvim je u pravu Margita Stefanović kada kaže da o Novom talasu i njegovim mogućim značenjima i uticaju treba pitati današnje klince koji vežbaju po nekim memljivim podrumima ili slikaju u prokislim potkrovljima.
Jednostavno, bio je to način života, druženja i izraza u okviru tog druženja. Živiš to što radiš, i obratno.
- Novi talas se zapravo nije ni desio. Mogao je da postoji, možda je i postojao pa se izvitoperio. Zaista nisam sve to doživljavala kao neki Novi talas, jer sve mi je bilo novo kao što mi je i danas sve novo.

BEOGRADSKA ZLATNA DECA

Margita Stefanović, ili jednostavnije Magi (kao magična!) relativno je kasno počela da svira sa grupom svojih ispisnika koji su Beogradom i bivšom Jugoslavijom (od Vardara pa do Triglava) pronosili zvuk i vibracije promene i drugačijeg pogleda na život i muziku koju su svirali. Ali je kao mlada baka beogradskog rokenrola - kako sebe pomalo samoironično naziva - u svetu muzike ostala i dan-danas.

Margita Stefanovic (Magi)

- Zaista je tako. Zar "Duran, Duran" nisu bili na vrhuncu slave sa dvadeset šest?! Ja sam počela sa dvadeset četiri.
Sačuvati sebe upravo svim promenama, njeno je životno geslo i posle pet godina od utihnuća sada već kultne grupe Ekatarina Velika, koja je zauvek prešla u legendu smrću svog frontmena i ideologa, gitariste i pesnika izuzetne energije Milana Mladenovića. Ostale su ploče, osam albuma kao osam zaveštanja, desetine velikih i malih koncerata, petnaestak godina brzog i laganog, radosnog i opasnog življenja, sećanja i uspomene koje lagano blede.
- Mi smo bili važni jedni drugima, slušali smo jedni druge, vežbali zajedno u istim prostorima. Skup tih grupa davao je izvesno zakrivljenje mogućim tokovima u muzičkom izražavanju. Zakrivljenje u odnosu na tzv. etabliranu muziku. Ne sviraš na festivalima nego praviš svoje koncerte, a oni se tiču toga kako živiš u međuvremenu i na šta ti život liči. Život nam je ličio na ono što smo svirali.
Margita Stefanović je gradsko dete, kćerka jedinica poznatog reditelja i jednog od utemeljivača danas srušene Televizije Beograd Slavoljuba Stefanovića Ravasija. Rasla je pomalo pod staklenim zvonom, kao i sve mezimice, uz brižno oko majke koja je prestala da radi kad se ona rodila. Pre rokenrola ili bez rokenrola njen život je izgledao ili je mogao da izgleda sasvim drugačije.
Odrasla je u jednom od tri solitera preko puta beogradskih grobalja i od ranog detinjstva naučila je da se ne boji smrti. Bio je to kao neki soliter dobrog duha u kome su svi živeli kao jedna složna velika porodica. Njeni roditelji, porodica pesnika i beogradskog dobrog duha Duška Radovića, porodica Mice Orlovića, jedan luckasti pedijatar dr Tasovac, koji je deci crtao penkalom po nogama, ne bi li otkrio lomove i povrede nestašluka, njihovi učitelji, profesori. Ukratko, jedan gospodstveni svet beogradski. Ulazili su jedni kod drugih bez kucanja (vrata se nisu zaključavala), zajedno su slavili rođendane, smišljali jedni drugima poklone, posećivali se o porodičnim slavljima i kumovali na venčanjima. Bile su to godine bezbrižnosti i slobode, radosti prvih ljubavi u parku preko puta, bosonogog gacanja po vlažnoj travi.
- Šta je Pariz prema svima vama - pisao im je sa jednog putovanja Miloš Radović.
Magi je kao i svaka devojčica želela da postane balerina, ali ju je fizička konstitucija omela u tome.
Gde ćeš ti da budeš balerina, tako bucmasta i kratka - zadirkivali su je.
Onda je odlučeno da to, ipak, bude muzička škola. Klavir, naravno.Tata se raspitao, i uskoro se obrela u učionicama škole Josip Slavenski u klasi profesorke Miroslave Petrović Lilike, koja će joj postati kao druga majka. Margita se i inače u životu često vezivala za svoje učitelje, prvi među takvima bio je naravno otac, a potom Lilika. Njeni đaci bili su naši danas istaknuti pijanisti Aleksandar Šandorov, Nataša Veljković, Saša Popović.
Prvi klavir u zgradi imao je Zoran Radetić, a potom je i ona u desetoj godini dobila svoj Stenvej od koga se odvojila tek pre nekoliko godina, kada se u ovoj zemlji radilo za nekoliko maraka, kada su penzije jedva dostizale za tri paštete, kada se sa autorskih prava prešlo na pirateriju i kada su pošteni građani svoje dužnosti izmirivali krčmljenjem stilskog nameštaja, biblioteka, klavira ili umetničkih slika.

DRUGARICA IVA POGORELIĆ

Kao apsolutni sluhista, bila je jedna od najtalentovanijih u klasi. Onda je u Beograd došao profesor Timakin iz Rusije, na čije časove su odlazili samo odabrani. Tamo je srela i Ivu Pogorelica, ambicioznog, samosvojnog i samouverenog kakvog ga je Bog već dao. Umesto da joj se udvara, on ju je često zadirkivao i kinjio, jednako željan nadmetanja. Ne samo da je znao maestralno da svira nego je i umeo jedan otkačeni trik jezikom koji je naša krhka junakinja morala da nauči ne bi li parirala furioznom Ivi. Stalno su se takmičili, ko će biti bolji na času, ko će odneti više nagrada, ko će se više puta pojaviti na televiziji.
Časovi kod profesora Timakina mogli su da izmene Margitin život. Dobila je ponudu da kao izuzetno talentovana nastavi školovanje u Moskvi na prestižnom konzervatorijumu. Njeni roditelji, ipak, nisu bili tako ambiciozni kao Pogorelićevi, a i ko da pusti kćerku jedinicu da se još nezrela i ranjiva odvoji od kuće toliko daleko i tako dugo. Ivo je otišao.
Umesto u Moskvi, sledećih pet godina provela je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Između ostalih, i na lekcijama Bogdana Bogdanovića. Arhitektura je postala njena druga životna izvesnost.
Ipak, muzike se ni tada, a ni do danas nije oslobodila. I dalje je vežbala nekoliko sati dnevno i nastupala sa kamernim orkestrima koji su ostali njena trajna fascinacija isto koliko i Nemo kolo, taj idealni spoj tela i muzičkog ritma, koji sve ove godine teče kroz njene vene i bubnja u njenim opnama poput genetskog koda sa kojim se rađaš i umireš. To je ta pesma koju samo jednom doživiš, a onda ti čitav život protekne u sećanju ne bi li to još jednom ponovio.
Još se živo seća turneja po bivšoj Jugoslaviji, a posebno Šostakovićevog klavirskog koncerta koji je krajem sedamdesetih svirala u Kolarčevom univerzitetu sa Beogradskom filharmonijom i engleskim dirigentom Hofkinsom.
Seća se i kada je prvi put svirala Stonse na klaviru. Bilo je to nešto pre Šostakovića, u Sloveniji na rođendanu kod porodice Havlina, koji su bili prijatelji njenih roditelja.
Na arhitekturi, na smeru projektovanja, nisu je preterano zanimala neiskrena naklapanja oveštalih predavača. Zaronila je u forme, u čiste forme za kojima i danas traga i u arhitekturi i u muzici. Uglavnom je na tome radila sa istomišljenicima koji su formirali izdvojene grupe i tragali za nepoznatim u arhitekturi. Tih godina često je srećemo sa ispisnikom i istomišljenikom Miletom Prodanovićem, danas etabliranim multimedijalnim umetnikom.
Već kao diplomac, sa još nekoliko svojih kolega, osvojila je treću nagradu na arhitektonskom konkursu u Japanu za projekat Reževići, selo u Crnoj Gori:
- Arhitektura je genetski urođena u svakom čoveku. Još kao deca zabavljamo se pravljenjem zamkova u pesku, kao tinejdžeri uređujemo svoj radni i životni prostor. Velika gradnja je druga strana priče. Oni koji se bave arhitekturom imaju makar tu šansu da im se jednog dana ostvari ta druga strana priče.
Imala je svoju šansu i Margita. Ponekad je to mučno traženje, ne retko nerazumevanje od strane onih sa kojima si do juče radio i živeo, često mimikrija kojoj možeš ili ne moraš da se predaš.
Muzika je nešto drugo, nju ili osećaš ili ne osećaš. Za muziku su ti potrebni drugi, ali često si sa njom sam.
- Samo se osećaš, i ništa više i ništa drugo nije ni važno, ni potrebno.

MEĐU SINOVIMA AMBASADORA IVE VEJVODE

Na izmaku sedamdesetih i početkom osamdesetih, rokenrol je u Beogradu već odavno bio kod kuće. U Margitin život ušao je preko originalnih ploča i omota grupe Led Cepelin i preko emisije Vibracije koju je na tek osnovanom Studiju B vodio jedan od prvih beogradskih disk-džokeja i pionira beogradskog bendovskog rokenrola Slobodan Konjović.
- Nije to bio samo rokenrol, pre jedan od mogućih načina drugačijeg pogleda i izražavanja u muzici.
Važna duhovna središta tadašnjeg Beograda bili su Studentski kulturni centar i Dadov. U prvom je svoje najbolje dane živela konceptualna umetnost, a drugi je - kao ogranak Beogradskog džez festivala - bio stecište ne samo muzičkih fanova i onih koji su tragali za novim izrazom u muzici nego i gotovo svih beogradskih bendova koji su tražili svoje mesto pod suncem, posto su danonoćno uvežbavali buduće hitove po raznoraznim beogradskim podrumima.
I sam sam u tom istom Dadovu prvi put čuo i Riblju čorbu, ali i Poslednju igru leptira i njihove buduće hitove Lutka sa naslovne strane i Dolazim za pet-šest minuta.
Važnost SKC kao mesta za slobodno umetničko izražavanje ističe i Margita koja je tamo prvi put otišla sa svojim tadašnjim momkom Srđanom Vejvodom i njegovim bratom Goranom. Goran je svirao i voleo Nil Janga, a Srđana je zanimala fotografija. Nekoliko godina kasnije, on će negde iz belog sveta Margiti poslati fotografiju dve prelepe crnkinje koja će se naći na prvom albumu grupe Katarina II.
Srđan je Magi poveo i na prva dva velika gradska performansa ispred SKC. U jednom je njegov brat Marjan demonstrirao okrutnost smrti, kada je u veliki plameni krug spustio škorpiju koja je izgorela na očigled zgranute publike. U drugom je sada već legendarna dama beogradske i svetske alternativne scene Marina Abramović raskrstila sa svojom prošlošću. Umalo i ona nije izgorela. Posle iskustava u Dadovu i SKC-u, Margita je prvi put shvatila da ne mora da ide na rođendan u Sloveniju da bi svirala rokenrol, već da to može i u Beogradu.
Milana Mladenovića, ako je verovati varljivom sećanju, Margita je prvi put srela u bašti restorana Pevac gde se okupljalo svo to društvo. Upoznao ih je njen rođak Gagi Mihajlović koji će kasnije sa Milanom osnovati Katarinu II. Pozvali su je da dođe na neku njihovu probu u SKC.
Ne dugo zatim, jednog kasnog popodneva, zatičemo je kako pomalo stidljivo viri kroz poluodškrinuta vrata podruma SKC-a. U atmosferi autentičnog andergraunda, u prostoriji ne većoj od Raskoljnikovljeve kutije šibica, ona može jedva da razazna tri prilike sa oreolima duvanskog dima, trojicu posvećenika koji gotovo s pobožnošću sviraju. Taj miris je i danas u njenim nozdrvama: miris vlage i rokenrola.
Pozivaju je da uđe i ona to čini kao da ulazi u hram, a ne u legendarnu Rupu koja je porodila sve "novotalasne" bendove. U nemoj sceni tipičnoj za obrt prepoznavanja u antičkim dramama, naša junakinja prilazi sintisajzeru. Pogledi se sreću u polumraku i svirka počinje, kao da su oduvek i svirali zajedno. Tako se Margita, na jednoj probi, našla u prvoj čuvenoj postavi sada već kultnog benda Šarlo akrobata, uz Milana, Koju i VD-a (Ivan Vidović). Bili su tu još Gagi Mihajlović i Švaba iz Električnog orgazma.
Šarlo je zapravo uticao na razvoj beogradskog rokenrola na sličan način kako je Demokratska stranka uticala na razvoj srbijanske opozicije. Raspadom ove tročlane grupe nastali su bendovi koji su svojim zvukom obeležili osamdesete.

SVI PUTEVI VODE U BEOGRAD

Veza sa Uglješom Jajićem (sin arhitekte Slobodana Jajića koji je projektovao i zgradu TV Beograd) odvela je Margitu na tromesečno putovanje po Latinskoj Americi. Nakon što su obišli njegove roditelje koji su tada živeli u Venecueli i proslavili Uglješin uspešan završetak studija arhitekture, krenuli su putem Perua. Penjanje na Makču Pikču i obilazak hramova Inka prosto se podrazumevao, ali se Margita ipak najprijatnije osećala među živim Indijancima.
Nešto što je zaista živo sećanje je izraz lica jednog Indijanca koji u Kusku, bivšoj prestonici Inka, u nekoj kafani svira u triju sa dvojicom belaca, bivših hipika.
- Jedan od njih svira flautu i panove frule, drugi udara bubanj, a Indijanac sve vreme stoji sa glavom jako zabačenom unazad i neverovatnom brzinom svira malu gitaru, njihov tradicionalni instrument. Ti Indijanci su zaista neverovatni ljudi.
Uprkos egzotici koju su doživeli na jednom od izvorišta civilizacije, vratili su se u Beograd. Ona da bi svirala, a on da bi se bavio arhitekturom. Tih godina Beograd je zaista bio grad iz koga se odlazilo iz samo jednog razloga: da bi se u njega obavezno vratilo.

MARGITA JE DECAK

Margita Stefanović nikada nije bila Dečak, uprkos jednom od prvih beogradskih grafita koji je njena majka nekoliko dana ribala sa fasade njihove zgrade na Slaviji. Njegov autor Krle uskoro se upoznao sa Margitinom majkom i veoma joj se dopao kao i svi fini, lepi i uglađeni dečaci iz Osme beogradske gimnazije koji su uskoro postali Idoli, a za kojima će jedno vreme ludovati sve šiparice bivše Jugoslavije. Margita, međutim, nikada nije svirala sa Dečacima, čekalo ju je mesto u već formiranoj Katarini II.
Tih ranih osamdesetih mnoga deca iz uglednih beogradskih porodica okrenula su se rokenrolu kao svojevrsnom načinu života i bunta protiv ustaljenih i nepisanih pravila vladajućeg društvenog stila u kome su se već ozbiljno nazirale naznake osipanja tzv. višeg srednjeg sloja građanstva. Fakultetske diplome već tada nisu bile apsolutni garanti bezbrižnog i stabilnog života, ali su bile i ostale poželjne ulaznice u svet kakve-takve izvesnosti i zrelosti.
Izgleda da se roditelji onih koji su izvesnost prosečnog građanskog života, socijalnog, zdravstvenog i koliko-toliko redovne plate zamenili za gitare i bubnjeve nikada nisu pomirili sa činjenicom da će im deca zavisiti od tzv. muzičkog dinara.
- Ne verujem da su roditelji ikada prihvatili moj rokenrol - priznala mi je, ne bez izvesne sete u glasu, Magi - a zapravo je svima nama bilo jako žao što makar jednom nisu došli na neki od naših koncerata.

DROGA NIJE KRIVA ZA SVE

Tako se te daleke i još uvek mirne 1983. godine jedna uzorna beogradska devojka suočena sa dve (ne)izvesnosti, opredelila za treću (ne)izvesnost - drogu.
- Ja sam po prirodi takva da se nikada i ni za šta ne kajem. A možda stvari možemo da posmatramo i drukčije: možda sam imala dve neizvesnosti, pa sam odabrala treću izvesnost. Istina je da sam stalno razmišljala o ustaljenom načinu građanskog života - deca, porodica, siguran posao - jer sam pre svega gradsko dete, ali možda mi nije pružena prilika. U svakom slučaju: rokenrol me nije omeo u tome, ali me jeste obogatio.
Nema sumnje da je Ekatarina Velika izvršila jedan od najznačajnijih uticaja na domaći rokenrol osamdesetih. Jedinstvena pojava u svemu tome bila je Magi, ne samo svojom krhkom, magično-mističnom pojavom devojke koja se igra za klavijaturama, sofisticiranim izgledom koji je nagoveštavao neku sasvim nedokučivu tajnovitost i posvećenost, nego i klavirskim partiturama i energijom koja je dala prepoznatljivost i boju Milanovim kompozicijama, reskim gitarskim akordima i krajnje artikulisanim stihovima.
Iako se gotovo podrazumevalo da žensko u bendu može ili da peva ili da igra na sceni i zabavlja narod, Margita se u rokenrol uklopila još od samog početka kao ravnopravni protagonista.
I nije reč samo o njenoj pojavi, manje ili više naglašenoj ženstvenosti nego pre svega o pesmama čiji je autor ili koje je radila zajedno sa Milanom i ostalim članovima grupe. Imaginacija i naglašena kontemplativnost, koji su obeležili prvih nekoliko albuma Ekatarine Velike, dobrim delom izviru iz pesama koje je Magi uradila: Kad krenem ka (, Sedam dana, Nisam mislio na to, i kasnije: Sinhro, Zemlja, Par godina za nas)
- Obično je Milan dolazio na probu sa već gotovim tekstom i jasnom predstavom kako treba da izgleda stvar. To je idealna varijanta, ali ne uvek i najjednostavnija, jer šta god bi mi drugo odsvirali na tu temu on bi teško prihvatao. Mnogo stvari smo napravili na probama, krenemo od jednog rifa, od nekog ritma. Ponekad Žika krene neki ravan ritam, Bojan odsvira bas temu koja drži celu stvar, ja počnem sa nekim sitnim varijacijama, Milan doda neka svoja dva akorda koja je odavno ostavio u nekoj od svojih moždanih fioka, i onda dođe tekst na kraju. Tekstove je uglavnom pisao Milan, ali bi on ponekad dolazio sa ne još diferenciranom idejom. Tada bi se, na primer, ono što je kod njega bilo "Pogledaj me očima deteta " kod mene izrodilo u pesmu "Zemlja".
Milan je ponekad umeo da se ponaša kao pravi, neumoljivi šef. Kako god to nekome izgledalo, u Ekatarini je postojao red i disciplina kada se sprema koncert ili nova ploča. Na probe niko nije smeo da kasni i sve je moralo da funkcioniše kao švajcarski sat. Kad su jednom Magi i Žika Todorović zajedno zakasnili, Milan ih je pola sata propitivao gde su bili, šta su radili, zašto su zakasnili, da bi se na kraju završilo sa:
- Je li vas dvoje, zašto vi stalno dolazite zajedno na probe, šta uopšte muvate?!
A nije ni znao da su tada bili na početku velike ljubavi. Nije bila nikakva praksa da se članovi benda međusobno zabavljaju, ovo se jednostavno dogodilo, i to uprkos činjenici sto se Žikinom tati (glumac Bora Todorović) ta činjenica baš i nije dopala. Zapravo mu je bila sumnjiva čitava ta priča sa rokenrolom i svim ostalim što ide uz i oko njega. Uplašio se da mu sina ne navuku na kakve opasne poroke, pa ih je cesto preslišavao:
- A vi ste muzičari, je li?!
- Ne, nismo.
- A niste ?!
- Ma ne, jesmo, jesmo.
Nije bilo lako tih zlatnih osamdesetih biti muzičar, a pri tom svirati kao Ekatarina, dakle - da pozajmim jedan stih Partibrejkersa - biti isti, poseban, slobodan, biti samo svoj.

SPASAO IH JE ŠABAN ŠAULIĆ

Svoje prve albume snimili su u Ljubljani umesto u Beogradu i to samo zato jer je na jednom snimanju u Radio Beogradu Milan sasuo istinu u lice Đorđu Debaču, uredniku PGP-a.
Tek krajem osamdesetih, posle četiri albuma, postalo je prirodno da Ekatarina snima za PGP.
Prve instrumente su nekako napabirčili okolo, pozajmljivali, dovijali se kako su znali i umeli. Posle prve ploče, jedan Milanov drug, koji se bio domogao nešto para, kupio im je nove gitare, bubnjeve i sintisajzer.Tako je stasavala Ekatarina Velika, jedan od najsamosvojnijih bendova na našoj rok sceni.
Turneje i koncerti su tek bili posebna priča. Osim sto je to bila dobra i korisna prilika da se uvežba materijal za novi album, uglavnom su to bila dovijanja, potucanja i mučenja.
Magi mi se najiskrenije požalila kako su oni jedino mogli da sviraju po lokalnim radnim akcijama i da spavaju po nekim šupama ili, kad je bilo sreće, u ambulantama. Dok je, na primer, Riblja čorba uvek odsedala u hotelima i kupila kajmak na saveznim akcijama.
Jednom su Magi i drugovi krenuli nekim rashodovanim fiatom 1300 na turneju po južnim krajevima naše domovine. Krntija se pokvarila negde pred Novim Pazarom i dalje se nije moglo. Milan i ona su najzad nešto ustopirali i nekako došli do grada. Već se bio spustio mrak. Ušli su u prvu pristojniju kafanu da zatraže pomoć. Pripiti gosti su ih malo čudno posmatrali svojim zamućenim očima dok im šanker nije pokazao na sto u uglu kafane. Za njim su prepoznali legendu narodne muzike i srbijanskih drumova Šabana Šaulića. Odmah su mu sa olakšanjem prišli i rekli da su muzičari. Ponudio ih je turom jela i pića, da se okrepe dok on organizuje pomoć. Nisu stigli da pojedu ni deset s lukom, a stvar je već bila sređena. Mogli su mirno da nastave putovanje.
- Često smo između albuma morali da radimo svakojake poslove da bismo mogli pristojno da živimo, ili da bismo skupili pare da platimo studio. Grebali smo se ponekad i od roditelja, iako od njih nikada nismo dobili istinsku podršku. Ja sam uglavnom radila arhitekturu ili dizajn. Tako sam napravila i etiketu za čuvenu Lozovaču, ili sam davala deci časove klavira. Živeli smo po iznajmljenim stanovima. Kako smo živeli? Peške! Ako stanujem dalje - kupim kola. Ako se posvađam sa dečkom - ne čekam ga, jednostavno odem. Nismo živeli kod kuće, imali smo tu sreću da živimo sa onima sa kojima smo radili.
Možda suštinu života i muzike, o kojoj mi je Magi pričala, najbolje izražavaju stihovi jedne pesme sa albuma Samo par godina za nas:
"Rasli smo na ničijoj zemlji, surovo sunce iznad nas. Živimo u tuđoj kući. Ona i on i on i ja. Budim se u zoru, tu je početak, tu je i kraj. Mi smo na granici i nema povratka i snaga otiče - kap po kap u nepovrat."
Izgleda da mnogi nisu razumeli ovaj album. Nema na njemu nikakve političke konotacije, nikakvih slutnji ni predskazanja. To je jednostavno ploča o starenju, njih, jedne generacije, svih nas.
Ne treba tu tražiti nikakva skrivena značenja, sve je tako jednostavno: kreativni ljudi svojim radom odgovaraju na pitanja koja će tek biti postavljena.
Dok ispisujem ovu priču, koja bi trebalo da bude neka vrsta Margitinog i mog mirnog osvrtanja na godine prošle, Beograd sve više tone u prvu mrklu, mirnu noć otkako je na ovim prostorima "ponovo izbio mir" - kako je to plastično objasnio jedan naš visoki funkcioner. Nema više prozuklih sirena za koje mi je Magi objašnjavala da rade na principu duvačkih instrumenata (krene negde ispod Sol i propne se do B ). Iz susedne zgrade već odavno usnulog Liona čuje se žamor sa nekog žura. Već sat vremena slušaju Pekinšku patku:
- Kako je ružno biti lep, pametan i mlad!
Šarlo je pevao: Niko niko kao ja, i nikad i niko kao ja!

NIKO, NIKO KAO JA

Neko je rekao da je osnovni motiv u muzici osamdesetih, kao uostalom i u drugim umetnostima, bio onaj slogan koji se ciklično javlja u različitim vremenima kao navodno autentičan i osoben: Protiv svega!
Mnogi će, pak, danas reći da se energija osamdesetih potrošila onog trenutka kada se odustalo od osnovne ideje. Oni koji su muziku prihvatili kao i svaki drugi posao i danas sviraju i žive od toga koliko i profesori od svojih predavanja ili rudari od kopanja u jamama. Drugi, koji su to shvatili kao neku vrstu dobrog zezanja i prolaznih dečjih bolesti rasprodali su svoje instrumente i pare uložili u neki unosniji biznis.
Treba li to nazvati odustajanjem, konformizmom ili zdravim razumom?
Oni koji su čitavu priču shvatili krajnje iskreno - kao neku vrstu misije, doslednosti i beskompromisnosti - danas ili nisu među živima ili pomalo podsećaju na onog junaka filma "Tajvanska kanasta", u kome se i naša junakinja pojavila uz ostale članove Ekatarine. Za ovu priliku ću vas podsetiti na njega služeći se upravo recima jednog od najvećih hitova Ekatarine: on kao da nije svestan da je to što mu se događa samo stvaran svet oko njega nego jednako čeka da prođe, samo čeka da prođe.
Margita Stefanovic Magi

- Možda su osamdesete zaista jedno veliko silaženje, stepenik po stepenik, koje nas je dovelo do devedesetih kao do jednog lošeg doživljaja. To je ne samo loš doživljaj rata nego jedna opšta pogibeljnost u kojoj malo ko ima svest o odgovornosti u svom vremenu ili o radu kojim treba nešto pozitivno da ostavi za sobom. Ako ništa, makar da postoji svest o radu. Ne, nas nije preplavio turbo-folk nego murija. A Beograd mi liči na jedno džinovsko rešeto kroz koje prolazi sve i svašta, i svašta se zadržava. A pomalo i zaudara. Beograd je danas pupak Evrope i to onaj zašiven na unutra.
Mnogo je sačuvanih i lepih doživljaja u Margitinom životu. To je pre svega detinjstvo, ne samo kao doba bezbrižnosti, nego kao vreme kad se u Beogradu živelo drukčije, slobodnije i bezbednije. To je, razume se, i muzika. Onaj zajednički osećaj kad si na sceni. Kada te publika loži i kad se loži na tebe.
- Na koncertu svi zavisimo jedni od drugih i u velikoj smo ljubavi. Tada si samo instrument koji proizvodi muziku. Nije to neki prepoznatljiv osećaj, nije to nikakva droga, jednostavno se tako osećaš.
Kada se Milan jednom tako osećao, zaboravio je da svira sopstvenu stvar. Trebalo je da u Zrenjaninu izađu na bis. Magi i Bojan su izašli, publika je bila u transu, a Žike i Milana nema. Počelo je komešanje i osvrtanje sve dok Magi nije otišla iza scene da vidi šta se događa. Kad tamo ima sta i da vidi: Žika na gitari svira Milanu Zemlju, ne bi li ga podsetio kako ide.
Dobri doživljaji su i oni sa putovanja. Poput onih po Latinskoj Americi gde često možeš da sretneš ljude kako pričaju sa kućom. Idu od zdanja do zdanja i razgovaraju i niko ne misli da su ludi. Ili Indija, Margitino poslednje veliko putovanje.
- Doživiš šok ili poremećaj u vremenu kada prvi put sletiš u Indiju. Doživiš iznova muziku, boje, hram. Celu zemlju doživljavaš kao hram. To me je podsetilo na prvu oluju koju sam kao dete doživela u Crnoj Gori. I tamo sam se samo osećala. Cilj mi je bio da odem tamo da bi sebe doživela. Onda se setim da još nisam proputovala ni polovinu rođene zemlje, osetim tu potrebu za tlom, da se vratim. Sva putovanja su zato da bi mogao da se vratiš.

JUGOSLAVIJA JE BILA SJAJAN KABRIOLET

Nekada su to bila putovanja po Evropi. Putovanja na kojima bi te uvek negde, kad se ne nadaš, stigla muzika. Margitu je stizala svuda. Tako i protekle zime u Puli kada je sa svojim prijateljom iz Zagreba, na koncertu KUD Idijota, svirala blok Ekatarininih pesama. Neki novi klinci iz publike pevali su zajedno sa njima sve pesme, a nisu se bili ni rodili kada su one nastale.
Do Pule su stigli autom iz Zagreba. Posle sjajnog koncerta vratili se iste noći kroz mećave Gorskog Kotara, praćeni vejavicom i muzikom Frenka Zape. I sve to samo zbog dvadesetak minuta na sceni. I to je rokenrol.
Jedna od priča o rokenrolu mogao bi da bude i susret u Puli sa Perom Lovšinom, nekadašnjim članom kultnih Pankrta kojima su Slovenci podigli spomenik. Prišla je idolu da mu zatraži autogram. Nije se predstavila, niti ju je on prepoznao. Nekadašnji pankrt joj se sada predstavio kao slovenački Bob Dilan, koji .esto svira na svadbama i veseljima svojih prijatelja. Ni rečju nije pomenuo sada već mitsku priču kad su svi "brijali bradu, brkove da lice na Pankrte" - kako je pevao Džoni Štulić.
Možda je i Ekatarina kao i svi tzv. novotalasni bendovi izašla iz nekog panka, zapravo iz odnosa prema njemu, ali je pre svega bila bend sa izrazitim slovenskim filingom. Ipak, bili su jednako popularni u Zagrebu kao i u Beogradu. Punili su Kulušić, koliko i Dom omladine ili Pionir.
- Milan je smatrao da smo svi mi deca planete. Meni je mapa stare Jugoslavije izgledala kao jedan dobar auto, kabriolet. Negde na Đerdapu se nalazi vozač kome leluja kosa na vetru, a točkovi su recimo u Istri.
Da je Ekatarina Velika bila neka liverpulska a ne beogradska grupa, danas bi njen jedini preživeli standardni član živeo od neotuđivih autorskih prava. Margita je u pravu:
Ne treba naklapati ni o kakvom Novom talasu, treba ponovo makar uvesti svest o novom talasanju !
Oni su je uveli. Menjali su dan za noć i noć za dan. Bili su istinske zvezde u zemlji u kojoj je gotovo običaj da zvezde odmah treba gasiti ili gaziti. Danas su rasuti po svetu, ili po grobljima. Ponekad ih vidimo kako lete iznad grada, grad se smeje, gleda na njih. I kao da još uvek ne gube dah - mala deca ne znaju za strah!
- Ne, mi nismo imali problema sa drogama, nego međusobno. Pokušavali smo da se lišimo tog zajedničkog u vremenu. Sve ostalo su izveštaji iz bolnice. Umrlo je mnogo ljudi oko mene, dragih ljudi, a da niko ne zna ni kako ni zašto. Sve što se zna su poluistine i poluznanja. Postoji priča o našim bakama koje su deci sipale čaj u mleko da bi zaspala. Kao ono alkoholno piće poznato kao tigrovo mleko. Možda smo nešto zamenili za mleko, jer mleko neutrališe sve mirise.
Mnogi su u njihovim pesmama tražili neslućena značenja i anticipacije, da bi ih na kraju gurali i u komercijalne racionalizacije, u manirizam. Jeste, svirali su i oni u Centru Sava.
Najmlađa baka beogradskog rokenrola još nalazi energije da obilazi podrume i koncerte nekih novih klinaca. Ne retko u njenoj tihoj, nepatvorenoj pojavi niko ne prepoznaje rok zvezdu osamdesetih.
Sredinom devedesetih svirala je i tehno - Ti si sav moj bol.
Obojila je svojim dirkama albume Kurajbera i Glisersa. Na BELEF-u se vratila traganju za formama, za odnosom slike i zvuka. To se sada razvija u nešto novo sto ona naziva Svetskim pozorištem ili svetskim u pozorištu.
Rekla mi je da bi volela da njena nova ploča bude porno orijentacije, sa puno golog u tom zvuku, jer sveprisutnu javnu pornografiju najzad treba ozvaničiti.
- Ne treba ozvaničiti Novi talas, nego ga uvesti u domen javnog izraza. Ne tiče me se da li je to rok muzika. To se tiče javnog izraza i izražavanja. Ako mi zabraniš da pričam, ja ću da pevam. Ako mucam, opet ću da pevam i bolje ću zvučati. Ako nemam sluha, ja ću da dahćem i zvučaću fenomenalno. To je nasleđe koje nam je ostavljeno. Neka to bude neki novi Crven Ban.
Želeo sam da mi kaže nešto o ljudima sa kojima je imala sreće da živi i radi.
- Bojan je boja mog života. Milan je glas - rekla mi je i produžila u svoju garažu u Borči, u koju su je iz centra grada izmestili bezdušni dileri koji daju na - dođeš mi.