Bojan Pecar je cudan tip.
Nekomunikativan. Neprijatan. Ponekad i grub.
Ne daje intervjue.
Voli da zeza novinare.
Mrzovoljan...
Tako kazu...
Zovem ga telefonom. Ljubazan je. Pristaje i na razgovor.
Iznenadjena sam.
Odmah je stavio kaficu.
Bane (fotoreporter) i ja sadimo i cekamo Bojana, koji cangrlja soljicama.
Nes-kafa je "dobra".
Bojan je ljubazan.
...vi mladi, dobro otvorite oci, pogledajte sta se desava i kod nas i u svetu, i da dobro razmislite da biste mogli da napravite pravi izbor. Pogresan izbor moze da bude koban po jedinku. A da bi ste napravili pravi izbor morate mnogo toga da znate. Prema tome, ucite deco, volite se i budite pametni, ne podpadajte ni pod kakve uticaje...
BOJAN: Evo, pitaj me! Ne'znam sta bas hoces da ti pricam o sebi?
CAO: -Kreni, recimo od detinjstva: Kakav si bio kao klinac?
BOJAN: -Rodio sam se u Kneza Milosa, kod Londona. Kasnije sam se preselio u Dzordza Vasingtona, pa na Vidikovac, i na kraju evo me ovde, na Neimaru. Isao sam u muzicku skolu, paralelno sa osnovnom. Svirao sam violinu u klasi profesora Bobica. Bila je to smesna slika, kad vidis nejako dete, s'torbom na ledjima, blokom za likovno pod miskom, kesom s'patikama i violinom! Uz sve to i dnevni boravak. Naravno, kad si klinac nista ti to nije tesko, ali je "napolju" uvek bilo zanimljivije. Plodovi svega toga dosli su kasnije, samom mojom spoznajom zasto sam se ja toliko mucio, skripao tolike godine. Violina je jako nezgodan i tezak instrument za koji moras da utrosis mnogo vise vremena nogo za klavir, koji mnogo brze mozes da savladas. Zato je i bilo problema kako dete sa sest godina naterati da, umesto sutiranja lopte, vezba violinu. Zeleo sam napolje, a violinu sam voleo. Cak sam bio i talentovan za mnoge sportove.
CAO: -Da li si, vec u to vreme, bio izrazito visok?
BOJAN: -Ja sam bas naglo izrastao, izdzigljao, i to u drugom razredu gimnazije. Posle violine, presao sam na violu. Kod kuce sam poceo da sviram bas gitaru. U to vreme upisao sam kontrabas, cisto da bih naucio i taj instrument. Sviram gitaru, ali sam ostao veran svojim instrumentima s'cetri zice.
CAO: -Sviras li ponekad, za svoju dusu, na violi, kontrabasu?
BOJAN: -Ne. Nemam instrument. Ne mogu da ga nabavim, bar za sada. Zeleo bih da kupim violu, ali se ona jako tesko nabavlja.
CAO: -I, u koju si se srednju skoli upisao?
BOJAN: -U gimnaziju, naravno, i to Petu beogradsku. Nisam se proslavio na Saobracajnom fakultetu, dao sam samo prvi stepen i video da to nije "moje mesto", pa ga i napustio. Moje decastvo bilo je, mozda i obicno.
CAO: -Predpostavljam da je tada, kao sto se svima nama dogadjalo, bilo iprvih ljubavi, koje se jos i danas pamte.
BOJAN: -Normalno, bilo je i ljubavi i neljubavi...Bilo je svega. To su, obavezno bile-nesrecne ljubavi. Voleo sam devojcicu, koju sam satima satima znao strpljivo da cekam, negde skriven u nekoj kapiji, da me slucajno ona ne vidi, ili neko od drugara. Samo da je vidim! To mi je bilo dovoljno. Ne moram s'njom ni da pricam. Samo da je vidim...
CAO: -I onda stavis ruku na srce, da ona ne cuje koliko ti lupa...
BOJAN: -Da! Ma, i kolena su tu klecala... (Smeje se) A ne smes nikom da priznas, da te ne zezaju. Onda je, jednog dana, ona saznala, ali je ipak za druge to ostala, i dalje, tajna. Sramota te je, kad si tako mlad. Bila je to jedna vrlo lepa Vesna! I sad se vidimo, ponekad.
CAO: -Idemo dalje: a kad si poceo "zvanicno" da baratas s'pet zica, odnosno s' gitarom?
BOJAN: -Sve je to pocelo da mi se dogadja kad sam imao sest-sedam godina,
tj. kad sam posao u skolu.
CAO: -A, kad se pojavio prvi bend?
BOJAN: -Prvi put je bilo u gimnaziji, 2 razred. Moj drug, Enes i ja, s' pardrugova, napravili smo gimnaziski orkestar, koji se zvao "BG 5". U to vreme postojao je i bend "Limunovo drvo" u kojem je bio i Milan. Postojala je grupa "Tarkus" s'Bebi Dol- Draganom Saric i Marinom Svabic. Okupljali smo se oko Doma omladine. U to vreme bilo je i "Beogradsko leto", ako se secas pa smo satima cekali-do kasno u noc-da bi smo svirali negde u sitne sate... Bili smo prateci bend Preletu (Prelevicu). Mi smo bili klinci, a on je bio "veliki" pa je to nama, naravno, mnogo znacilo. A dosta dobro smo
svirali, cak iz nota, sto je za to vreme bilo vrlo retko - a i danas je... Klinci od sesnaest-sedamnaest godina pa sviraju iz nota?! Tako, to je bio moj prvi bend. Posle sam, kao pravi, rekao da mi je kao, dosta svega, i onda sam zajedno s'tadasnjom devojkom Mirom napravio bend. Prvo nas je bilo vise u bendu da bi smo, na kraju ostali samo Mira i ja - kao duo. Bio sam mlad i imao sam neki pop-zvuk u glavi, u to vreme naravno.
Snimili smo i plocu, koja se zvala "Perfektan dan za banana-ribe". Bio sam fasciniran Selindzerovim pricama u to vreme, i dao sam - u tom stilu - i ime ploci. Kad je ta ploca izasla, pojavila se, u to vreme i grupa "Katarina II": Gagi, Milan, Dule svirali su ono, na nekim marginalnim svirkama na Topciderskom brdu, i tako dalje... Medjutim, sve je to bilo dosta neozbiljno. Prakticno, bend postoji od momenta kad smo Margita i ja dosli u bend, pa smo tako nas troje postali srz benda, a bubnjare, kao sto znas menjamo i to cesto (smeje se).
CAO: -A kako ste se vi nasli, kako ste se osetili da mozete zajedno, i to tako sjajno.
BOJAN: -Mislim da je to vise bio srecni slucaj. Dule je hteo da prekine sa "Sarlom", pa su svi otisli "kud koji mili moji". Milan je pitao Margitu, pitao mene, pa smo se tako jednog dana okupili u "Dadovu", kao na nekoj probi. Oni su imali dve-tri gotove pesme, od kojih je sve i pocelo. Kasnije svi smo se ukljucili u stvaranje pesama. Bili smo uporni. Svirali smo.
CAO: -Prepostavljam da vam nije trebalo mnogo vremena da se uigrate jer ste, ipak bili dobri muzicari...
BOJAN: -Naravno, znali smo jedni za druge: znali smo da postojimo kao muzicari. Bilo je i nesto cudno u svemu tome. Svo troje smo bili totalno razliciti: interesovanja su nam bila, u to vreme, vrlo razlicita.
CAO: -Da, ali je to sjajno za kreativnost. Obogacujete svoje ideje, svako svojim stilom...
BOJAN: -Pa, jeste. Ali, covek, kada je mlad - vrlo je iskljuciv! Pa, zbog toga je i cudno da se tri toliko razlicita coveka okupe i pomire i nadju neki peti kolosek, na kojem ce zajedno da funkcionisu, bez obzira sto svako od njih ima po jedan svoj - sporedni kolosek.
CAO: -I, posle koliko vremena je taj "peti kolosek" potpuno proradio?
BOJAN: -Pa, kazem ti. Uporno smo vezbali po nekim prasnjavim i paucinastim podrumima SKC-a, i vezbali, i vezbali... Prvi nas javni nastup bio je, kad je "VIDEO SEX" imao koncert pa smo mi onako, direktno s'probe, istrcali gore i kao predgrupa odsvirali dve-tri stvari i to dosta dobro. Tad su neki ljudi, okolo nas shvatili da je na pomolu neka zesca grupa...
CAO: -... Koja je neobicna, i ima nesto sto je izdvaja od ostalih... Nemate neki imidz kad su krpice u putanju. Nije vam "perje" glavna fora...
BOJAN: -Vidi, sve smo mi to imali. Mi smo se i originalno oblacili, i sminkali, karadili... i sta ja znam, ali nikad to nije otislo u zanr, nikad tipiziranost, u tom smislu. Uvek je to bilo nesto sto je nase. Muzika je bila ta, koja je drzala neki nas nivo.
CAO: -Imala sam priliku da cujem, pa i procitam, kako niste bas neki komunikativan svet. Ne volite intervjue. Dosta ste zatvoreni pa je tesko cak i odskrinuti vrata vaseg sveta... Tekstovi vam se prilicno razlikuju od tekstova uobicajenih pesama o ljubavi, zivotu... To je nesto sasvim drugacije. Nesto trece. Bas na vas nacin. Mozes li, malo, sve to da nam "spustis na zemlju". Predhodna ploca bila je "Ljubav" a ova sad je nesto sasvim drugo?!
BOJAN: -Mislim da je to isto ljubav. Ima vise vrsta ljubavi: prema zeni, ljubav prema Americi, prema nekoj stvari, ljubav prema ljudima... To su Milanovi tekstovi. Ovaj tekst o Americi jedna je nostalgicna pesma o tome kako dobri, sposobni i pametni ljudi odlaze iz nase zemlje. Svi su otisli, samo mi ostajemo - u ime necega? A to "u ime necega" je to sto smo mi ovde sada, sto smo se ovde rodili, sto nas ovde nesto jako jos uvek drzi... Nije to patetika. To je cinjenicno stanje: mnogi nasi prijatelji odlaze. To je
tuzno za jednu zemlju.
CAO: -Bilo bi dobro da nam kazes jos nesto o toj ploci: kako je ona uopste nastala...
BOJAN: -Ta ploca nastala je iz dva cuga - iz dvaput, kako bih rekao. "Par godina za nas" snimili smo u Bukovcu, malom studiju kraj Novog Sada. Ploca je nastala prosle zime, hladne, novosadske, vojvodjanske... Ta ploca je skup razlicitih pesama, koje su ipak uspele da se objedine u jednu celinu. Milan je pokusao da objasni da postoji muska i zenska strana ploce.
CAO: -Ima li Margita neki tekst na toj ploci?
BOJAN: -Ima jedan vrlo lep tekst: "sedam dana sam". Taj tekst je nesto najupecatljivije, za mene, s'cele te ploce. A sto se tice Margite dosta je lepo svirala i vrlo se fino uklapa u tu neku nasu muziku.
CAO: -Verovatno bi bilo prilicno hladnjikavo bez tog karakteristicnog, zenskog
filinga...
BOJAN: -Jeste. Postoji tezak filing, koji je stalno tu...
CAO: -Koji, mozda, sve to lepo veze...
BOJAN: -Mozda...
CAO: -Negde sam procitala da ste vi nesto kao high-society bend? Sta ti mislis o tome?
BOJAN: -Pa, mislim da je sasvim moguce da nas i deca fankcionera vole; medjutim, to sigurno nema nikakve veze s'nekim elitizmom ili high-society, jer kod nas su: ta neka piramida odnosa i piramida kodeksa potpuno izokrenute, tako da o tome radije ne bih pricao, jer o svemu tome nemam neko pozitivno misljenje. Ne elitiziramo stvar.
CAO: -O.K! Ali, slozices se da ste prilicno zatvoreni ljudi.
BOJAN: -To jeste, Ali, zatvoreni za sve podjednako.
CAO: -Vasi vrsnjaci su, mozda vec, prerasli "EKV"; bave se porodicom, decom. Hocete li se vi otvoriti za nove generacije. Moraju da vas upoznaju, da vam pridju. Ove nove, bas mlade generacije obozavaju "EKV". Hocete li cesce, praviti koncerte, turneje...
BOJAN: -Da ti kazem: rasprodaju praviti necemo, to je sigurno. Jer svaka stvar, kad se potpuno razotkrije, kad prestane da ima tu neku magiju, kad prestane da bude nedostizna, prestaje da bude i interesantna! Onda to postaje pijacna stvar, i ljudi se prema njoj ponasaju sasvim drugacije.
CAO:- Dobar rezon. Znaci vi volite da im "dozirate" "EKV" na kasicicu?
BOJAN: -Nas najmasovniji koncert bio je u "Pioniru", u Beogradu. Bilo je negde oko sedam - osam hiljada ljudi. Inace, mi idemo svuda - naravno, gde nas pozovu da sviramo.
CAO: -I, kako u unutrasnjosti reaguju na vasu muziku. Da li osetite da im je bliska, ili...
BOJAN: -Reaguju potpuno isto kao i beogradska publika, s' tim sto jesu to manje sredine, pa je publika nesto zainteresovanija. Mi smo tu pojavu formulisali kao "marsovac sindrom". Mislim, mi zaista njima ponekad izgledamo kao cudne zivotinje, koje oni do sad nisu imali priliku da vide, i kad se mi pojavimo oni nas gledaju siroko otvorenim ocima. Isuvise nas mistifikuju, i kad ne bi trebalo. Ono sto bi trbali da mistifikuju, njima nije dostupno.
CAO: -Mnogi za vas kazu da ste prilicno prepotentni...
BOJAN: -Za nas kazu da smo prepotentni, jer necemo da se upustamo u sve te dimenzije, koje bi mnogima odgovarale. Nije to prepotentnost. To je cuvanje nekog svog malog blaga, koje hoces da zadrzis samo za sebe - zauvek! To je uzasno intimna stvar, i to je ono sto zelim samo moje, i nicije vise, i ne dam da mi - po tome - neko pretura. Mora, na kraju svega toga, da ostane nesto samo moje - cemu cu da se vratim. I to, zaista, nema nikakve veze s'prepotentnoscu. Mi bi smo voleli da vodimo, kako bih rekao, neki normalan zivot - a to nam nije dato. Da kazem: zbog sou-biznisa. Mada, kad to kazem to nema veze sa sou-biznisom u svetu. Jer, neku Madonu, Princa ili Majkl Dzeksona ne mozes da sretnes u radnji kako kupuju mleko i cigareta. Mozes samo da mu vidis auto sa zatamnjenim staklima kako prozuji pored tebe. I sve sto ljudi imaju od njih su intervjui. A mi, kad odemo u neko manje mesto, moramo da prodjemo kroz te ljude, oni nas gledaju, hoce da nas pipnu... Zamisli sebe u toj situaciji da te stalno neko, negde, vuce za rukav... Ne moze uvek da ti prija. A ti hoces da budes u nekom svom, malom svetu.
CAO: -Nase citateljke kazu da si sjajan bas-gitarista, da si odlican, da si najbolji u galaksiji... Sta je to sto tebe razlikuje od ostalih?
BOJAN: -Pa, pricati o sebi to je malo, onako... Ja mogu samo da pokusam: Ne znam zaista nikog ko svira na nacin na koji ja to radim, nikog ko ima isti stil. Ono, sto sviram, potpuno je van tog nekog, kako bih rekao, bas-programa, koji svi svataju. Jer, ja vise sviram melodiju nego sto sviram osnovnu pratnju. Zasto, u stvari, ljudi smatraju da sam ja originalan? Moj nacin sviranja je melodijski nacin, a stil sviranja nisam primetio ni kod koga. Koristim dvozvuke, trozvuke... Bas potpuno jedan autenticni stil sviranja. Uzore stvarno nisam imao. Jednostavno, voleo sam sve sto mi je prijalo da cujem. Sve sam propustao kroz neki svoj filter, razumes? Nikad nikog nisam "skidao", ili sam ih sve "skidao". I, razultanta svega toga ipak je moja. Ja ne mogu da sviram nista tudje, kao sto niko u nasoj grupi to ne moze. Samo svoje - nase...
CAO: -Da. Neobicna ste vi grupa. Vidis, kad sam cula pesmu "Daleko je Amerika" mogla sam da zazmurim, i na osnovu reci i muzike, da vidim jedan kompletan film. Stihovi su puni neobicnih senzibiliteta, fantasticno praceni muzikom. Vrlo, vrlo neobicno...
BOJAN: -Stihovi su samo rezultati osecanja. Hocu jos da kazem da smo i kao grupa, i kao pojedinci, strasno posebni, i strasno odskacemo od tih nekih tipova licnosti ljudi. Ne bih znao neki drugi nacin za opisivanje, koji ne bi zvucao prepotentno. Da, hteo sam jos reci da nasi stihovi nisu filozofski, u smislu da ih treba razumeti, nego su vise slike osecanja, slikoviti tekstovi. To Milan ume sjajno da uradi.
CAO: -Ma, strasan je: scenarista - covek! Svaka pesma je jedan mali film, zaista!
BOJAN: -To bi se i Milanu svidelo. Takva formulacija...
CAO: -Skoro sam u jednom privatnom razgovoru cula vrlo interesantnu stvar za vas: da ste vi jedini bend, koji je uspeo da odneguje svoju publiku: Kako?
BOJAN: -Nacin je sledeci: svi, koji pocinju, pokusavaju da spoznaju kakva je puplika, sta zeli, i da oni uplivaju u to. Da se dodvore. Mi se nismo dodvarali. Mi smo samo svirali svoje, pricali svoju pricu, uporno pricali, i bukvalno je doslo do toga da danas imamo svoju publiku.
CAO: -Sta ti mislis, da li postoji neki nas bend s'kojim bi ti, da ne daj boze neme vise "EKV", mogao da zasviras?
BOJAN: -Pokusavam da razmisljam na sledeci nacin: sta bi bilo da, sad, mi prestanemo da postojimo; da li bih se bavio, i dalje, muzikom: "Bih", pa dobro. "A s'kim?". Tu vec nastaje kurlshlus. Jao, pa s'kim bi svirao? Onda shvatim da - nema! ili, mozda ja samo ne poznajem one s'kojima bih mogao da sviram, da se druzim, pre svega. Jer, funkcionisanje benda zavisi, pre svega, od druzenja. Bend je i druzenje! Nije samo sviranje. Stvarno je uspeh odrzati bend u ovim uslovima, danas. Treba puno tolerancije, snage, razumevanja...
CAO: -Da le je i "EKV" krenula tokovima komercijalizma.
BOJAN: -Ne! Posledica dobre prodaje je ono o cemu smo malo pre pricali. Mi smo uporni sa svojim trendom, pa je posledica toga to sto nas sve vise ljudi shvataju i slusaju. Znaci, obrnut proces: ne komercijalizujemo se mi radi ljudi, nego se samo povecava broj ljudi koji nas slusa. Samim tim ta nasa muzika postaje sve komercijalnija.
CAO: -Bez obzira na zavidan tiraz, televizija vas nesto bas ne reklamira. Nema vas, jednostavno, na malim ekranima. Da li je to neki bojkot, ili nesto drugo?
BOJAN: -Mislim da je u pitanju bojkot, neznam zbog cega? Da li je to stvar neke ljubomore? Cinjenica je da nase neka institucije kao sto je televizija, kao sto su disko kuce, nikad nikakvu podrsku nisu dale, osim sto sati studija za snimanje ploce. Da li se neko bar malo, oko nas, angazovao bi li bi smo nesto poput "LAIBACH", uveliko vec na Zapadu. Jer mi ispunjavamo kriterijume da zaintrigiramo nekog Nemca, Holandjanina, Engleza... Ne znam kako sve to da obijasnimosim da su to neke licne strasti kad je televizija u pitanju. To je ono sto ja stalno pricam: Da je nasem mentalitetu istekao rok trajanja. Pokvario se. Kod nas su ljudi naucili - ako si dobra u necemu - trebalo bi te srusiti! Ni slucajno dostici, sto bi bilo normalno. Trebalo bi da ostanem ja sam, kao jedini, razumes, bez konkurencije, i onda sam ja - najbolji. Kad sve eliminisem! Sto stvarno jeste grozno! To je potpuno naopako! Mislim da, kod nas, sve funkcionise na tom principu. Ima tamo dobrih ljudi, u svakom slucaju, ali je i ova sema evidentna. Ne svidja mi se ta sema, ni malo. Sve ide preko nekih veza i vezica. Znas ono: "Hajde, stavi ga u tvoju emisiju, molim te". A nas mnogo ne vole, jer necemo nikom da se priklonimo i molimo!
CAO: -Da li bi ti hteo da ispricas nesto, a ja te nisam to pitala?
BOJAN: -Pa, evo ispricao bih nesto o nasem funkcionisanju na koncertima. To je jedna da tako kazem, anegdota s'naseg putovanja: Kad smo imali koncert u Boru, i dosli kasno u noc, mrtvi umorni, a sutradan nas je cekao put u Varazdin, pitali smo se kako cemo da odrzimo koncert kada ne mozemo ni na noge da stojimo, a Davor nas vozac koji sve te nase price uredno slusa, primetio je: "Kod vas se to nikad nezna, i taj umor ne mora nista lose da znaci. Mozda ce danas biti bolje nego juce." I stvarno je tako. Znaci; nas emocije povuku. Imali smo fenomenalan koncert a ja stvarno neznam odakle smo izvukli toliko energije. Proteklih dana uzasno smo se trosili. Kad bi, kojim slucajem, dosla u nasu svlacionicu, pred sam koncert, i videla tu neku atmosferu ti bi rekla: "Kako ce oni, uopste, da izadju da sviraju?" A mi izadjemo i sviramo! Jednostavno: il' se desi, il' se ne desi.
CAO: -Da li je bilo i neuspelih koncerata?
BOJAN: -Postoje dva kriterijuma: kriterijum publike i nas kriterijum. Nase misljenje je uvek samokriticno, jer od sto koncerata za 99,99% publika kaze da su bili odlicni dok mi nismo uvek tako odusevljeni. Moze da se i dogodi i to da koncert meni bude fantastican, a Milanu los - ili obrnuto. Sve zavisi od naseg filinga tog dana. Medjutim, taj neki standard postoji. Mi, standardno, dobro sviramo ali se mi - unutar benda takvom procenom ne zadovoljavamo. Zelim da ja imam nesto od svoje svirke, zelim da ja budem zadovoljan. Ako je to nesto mlako, i ako mene ne ispunjava nemam motiv da izadjem i opet sviram. U tome je stos!
CAO: -Da, nista mi nisi rekao o tome - ko je gazda u bendu? Da li je ta funkcija samo Milanova ili je delite?
BOJAN: -Ovako, sto se tekstova tice Milan je covek, koji nece, ne moze da peva nesto sto ne oseca. A uzasno malo tudjih stvari oseca. Voli svoje stvari da peva. To smo svi mi odmah shvatili i prepustili to neko pisanje kekstova - bas njemu. Jer ja njemu neke reci ne mogu da stavim u usta, niti on moze da dozivi sedamsto puta na koncertima. On je pevac, i on je taj front-man. Ideje, uglavnom, zajedno pravimo. Recimo, za publiku on jeste nas vodja. Sef benda.
CAO: -Sta ce se dogoditi, kad jednog dana, "EKV" prestane da postoji? Gde ces ti? Kojim putem...
BOJAN: -Ne znam, ali to moze vrlo skoro da se desi. Ja samo znam jednu stvar: Jugoslavija vise nikada nece imati bend tog znacaja, na takav nacin, kao sto smo mi. Po nekoj logici stvari, mozda bi trebalo sad da prestanemo da sviramo, da nebi smo doziveli sudbinu da nam padaju krivulje. Ali, cekamo da nam se otvore neke nove dimenzije, u svakom slucaju. Jer, ja, kad bih znao da je ovo plafon, i dalje vise nema - ne bih imao potrebnu motivaciju da vegitiramo kao grupa. Ocekujem da nam se, u muzici, desi nesto novo: nova ploca! To je ta nova dimenzija.
CAO: -Mozes li nam reci kako ljudi, kao vi, gledaju na ovaj visestranacki razvojni put?
BOJAN: -Pa, znas sta, vec su nas jedno dvadeset stranki zvalo da sviramo za njih. Nismo otisli. Ali, mozda smo napravili gresku, jer smo resili da ne sviramo ni za koga, a mogli smo za sve! To je onda - isto! Ako ne sviras ni za koga, ili ako sviras svakome - to je opet isto. Svaka stranka, kod nas, ima politiku za sebe; mi necemo da budemo politizirana grupa. Postoji ta neka stranka Zelenih, koja se u pocetku pretvarala da nije politicka a, ipak jeste - tako da meni to izgleda dosta detinjasto. Kao dete da pustis da radi sta hoce. Demokratija je stvar, koja se neguje.
CAO: - Kako gledas na nacionalizam, kao vec dobro nabujalu pojavu?
BOJAN: -Srecom, nas su vec odavno shvatili kao potpuno antinacionalnu grupu. Shvataju nas kao grupu, koja nema nikakve takve stavove, niti ih zeli, niti ih upraznjava, tako da neke neprijatne situacije nismo ni imali. Gde taj nacionalizam moze da nas dovede? U sta to vodi? U jedno - cepanje! Potpunu diskreciju. Ja se odavnina, od kad znam za sebe, izjasnjavam kao Jugosloven. Cuo sam informaciju u "Dnevniku": "Od sada ce u novom popisu, svi jugosloveni biti neopredeljeni". Ako stvarno ne mogu da se opredelim kao jugosloven, opredelicu se da budem - "Marsovac!", napisacu Bojan Pecar, Marsovac. Nemam nikakve nacionalne parametre u glavi. Nikakve! Otac mi je Slovenac, a majka Srpkinja; znaci "mjesanac" sam odnosno samo - Jugosloven!
CAO: -Ne mozemo preskociti pitanje ljubavi. Pa, koliko si covek koji se predaje takvim osecanjima... Imas li neku ozbiljniju vezu, ili su to kratkorocne vezice, ono sto tebi vise odgovara.
BOJAN: -Kad me pitas tako na brzaka da ti pricam o ljubavi - u tri recenice - bojim se da ce to da dobije prizvuk parole...
CAO: -O.K. Ti onda reci deset recenica...
BOJAN: -(Smeje se) Ali, mislim da bi ljubav trebalo da bude motiv za delovanje svakog coveka. Znaci da bude po zakonima ljubavi! Da li je to ljubav prema bogu, prema zeni, prema sebi, prema nekoj stvari, nije bitno, ali ono stanje u kojem je covek i koji stvarno voli, i koji je doziveo ljubav, to je covek koji je na pravom putu - jedino tada. Sve stvari, svaka ljudska motivacija i delatnost u kojima nije ugradjena ljubav nije prava - prazna je, i na neki nacin je protiv coveka. Trebalo bi da bude za coveka. Sve sto radis treba da je za - ljude. Na ovaj ili onaj nacin.
CAO: -Sta ti mislis o braku? Da li brak podrazumeva samo ljubav, po tebi, ili je ljubav manje vazna ili je ljubav manje vazna od nekih drugih stvari u nekom braku.
BOJAN: -Brak ne ukljucuje obavezno ljubav u sebe, ali moze da bude. Ali zato ljubav skoro uvek tezi braku... Nemam nista protiv braka, ali nisam ni za brak - pravo da ti kazem. Bitno je da se ljudi vole, i potomstvo je vrlo bitna stvar.
CAO: -Koliko zljubav prema zeni, kad si ti u pitanju, moze da traje: tri dana, dugo, ili vecno?
BOJAN: -Siguno ne tri dana! Kod mene ljubav zaista dugo traje. Ili sam se posvetio zeni, koju volim, ili ne volim, pa sam - sam. Imao sam dug period u zivotu kad, prakticno, nisam bio ni sa jednom zenom. Ne mogu da ti kazem ja sam cekao, ali to je sindrom "Marsovac". Da bi se neko vezao za nekog, i da bi voleo, treba da postoje te neke veze, opasne veze... Postoji tu neka prica, koju ne mogu da ispricam. Licne je prirode. Desila mi se opet ljubav, i to mi je vrlo drago. Sticajem okolnosti, ta osoba je morala da ode u inostranstvo da radi, a ljubav se desila samo mesec dana pre... Trenutno ne mozemo da budemo zajedno, ali to uopste ne menja stvar. Hocu da ti kazem koliko su, ustvari, te jake veze: ljubav je - jaka! Cini mi se da to, sto se desilo za mesec dana, moze da traje i deset godina - cak da se ne vidimo toliko. A ja znam da ce to biti posle deset godina, potpuno isto kao i onog dana kad smo se i rastali. Eto, to je "ono".
CAO: -Pricao si o potomstvu...
BOJAN: -Pa da, voleo bi da imam decu. Voleo bih da imam jednog malog mene (smeje se). Necu dugo da cekam, ali necu ni da planiram, pravo da ti kazem. To ce samo da se desi.
CAO: -Sta si zaboravio da kazes...
Bojan: -Nisam hteo nista da kazem! Ja sam - cutolog! Evo kad sam se vec raspricao, mogao bih da porucim, recimo, ovo. Svi vi mladi, dobro otvorite oci, pogledajte sta se desava i kod nas i u svetu, i da dobro razmislite da biste mogli da napravite pravi izbor. Pogresan izbor moze da bude koban po jedinku. A da bi ste napravili pravi izbor morate mnogo toga da znate. Prema tome, ucite deco, volite se i budite pametni, ne podpadajte ni pod kakve uticaje...
Voli vas cutolog, Bojan Pecar!
