Intervju koji je Margita Stefanović dala za crnogorski medij u okviru podgoričkih Grafita, 18. oktobra 1998. godine

Intervju koji je Margita Stefanović dala za crnogorski medij u okviru podgoričkih Grafita, 18. oktobra 1998. godine. Bilo je to vrijeme poslije smrti Milana Mladenovića i realizovanja tribute projekta EQV. Rrazgovarali su Margita Stefanovic i Zeljko Milovic.

Nekad mi se otme pesma

Pored Štulića, kasnije, recimo Kebre, stihovi EKV su najbliži nekom čistom poetskom izrazu. Čak je na "Dum Dum" slika Artura Remboa. Ko je bio taj izvor pjesništva? Isključivo Milan?

Milan je najviše u rečima, u načinu izražavanja, bio pesnik. Meni treba malo više i malo drugačijih reči. Nekad jako dobro funkcionišemo zajedno. To mi se dešavalo i u crtanju sa jednim čovekom, da isto, identično crtaš, imaš istu liniju kao neko, istu misao kao neko. Sa Milanom mi se dešavalo da čak fizički ličimo, da počinjemo da imamo slične fizionomije. Jezivo! Na prvoj, tj. drugoj ploči "Olovne godine" smo napisali zajedno. A kad smo radili "Par godina za nas" sve smo radili zajedno. Znaš, tako da Milanu ne smetaju moje reči ili da mu ne smeta Bojanov bas ili ritam linija.

Milan je bio izuzetno osetljiva i zatvorena osoba, i ni u kom slučaju nije bio hladan, kakva slika vlada o njemu. Ti si mi ispričala onu priču o beskrajnim čekanjima na stanici...

Da, čekao je prvog dana, pa drugog, pa trećeg, a nje nema, pa nema... Način kako se ponašaš prema ljudima, naročito kad komuniciraš s čovekom koji te evidentno ne poznaje, čini da se osećaš veoma glupo. On te ne poznaje, ne želi da te upozna i, što se više otvaraš, pružaš više mogućnosti da si bliži s nekim. Novinar mene pita, eto ti - to je tebi bitno, ali dešava se da te čovek ne voli, jer nisi ono što je on očekivao da jesi ili ne daješ onakve odgovore kakve je očekivao. A očekivao je na osnovu pesama tvojih. Zna se šta bi trebao da odgovoriš. Zna se šta je ljubav. Razumeš. A ono gde živim, taj čovek ne zna. I gde Milan živi taj čovek ne zna, taj Novi Beograd sigurno ne zna i ne zna koji osećaj Milan ima kad gleda kroz prozor svog petnaestog sprata. Isto tako, ono preko čega komunicira je pesma "Geto", koja nije samo povod za razgovor, već odjednom i razlog mog i Milanovog postojanja. Ljudi to jednostavno ne poštuju. E, onda se čovek kao Milan naljuti, jer je iskren prema sebi. Neće glumiti reda radi. On je jako kratkovid, pa se ljudima čini zbog izraza lica da je arogantan. A on je godinama počeo tako i da se ponaša i onda skratimo problem. Kraj priče.

E, onda tu nema plave bluze i kifle ("Plava bluza i kifla pred čas" - stih iz pjesme "Geto" koji je Milan uvijek navodio kao simbol moralne čistoće - prim. ur.)

Nema, ali je ima upravo tog trenutka. Tog trenutka kifla se dešava, i osobe kakve smo ja i ti i Milan su dovoljno budne i svesne da se ta kifla dešava. Napolju trenutno nemaš sto ljudi koji vrište od bola. Ti ljudi se dešavaju. Sva ta sreća koja se piše po štampi, da se treba radovati, da je sve u redu, majke mi, dok je ne osetiš, puj pike, ne važi. Jer dok osećaš tu kiflu, a ne možeš da je proizvedeš, pojedeš, podeliš sa nekim, izrašće ti u kost, izrašće ti na ruci. A ti ne možeš da kažeš "neću". Ne možeš ništa da kažeš. Sve što kažeš potpuno je svejedno. Ali, sve ono što je lepo jeste ljubav, sve što ne zaboraviš, ostane kao fotografija. Ono što zapravo pravimo u muzici su sličice koje ne možeš ostaviti kući, moraš ih podeliti i pokazati. Nekad se to pretvori u knjigu pesama, nekad u kartu voza ili u zgradu. To živi mnome, tu nema pomoći. Ne znam da li je to krug. To je linija koja se zatvara u trenucima i to je ta sreća o kojoj smo pričali. Jedino što raste kad se dijeli jeste radost.

Osoba kojom si ti bila fascinirana je veliki pjesmar Arsen Dedić. Šta je to u njegovoj ličnosti što si ti prihvatila kao svoje? Šta je to što ljudi prihvataju od drugih?

Mi smo svirali, učenici klavira, imala sam 12 godina, u novoizgrađenoj dvorani »Lisinski« u Zagrebu. Ja sam izvodila Horovica. E, kao nagradu za učešće na koncertu, umjesto kao obično, bombonjere, cvijeće, gipsane budalaštine, ja sam dobila knjigu "Brod u boci" Arsena Dedića, što je meni bilo fantastično. Drugo, moj otac (čuveni reditelj Slavoljub Stefanović Ravasi - prim. ur.) je radio neki šou s njim za holandsku televiziju. On je sjedio, svirao klavir i pjevao. Ono što je mene vezalo jesu njegove oči. Njegova ploča "Homo volans", koja je čista poetika, izmenila mi je život. On je original. Imaš kopije, a on je original. Nego, nisi mi nikad rekao šta slušaš od muzike?

Floyde, Cohena, a od klasične, koja je tvoj fah, Vivaldija i Debisija.

Vidiš, kad pomenu Vivaldija, u filmu "Prisluškivanje" Džin Hekman u stanu kojeg je bukvalno rasturio ne bi li otkrio gde je aparat za prisluškivanje, u trenucima odmora, kad se bavi sobom i sam sebe osluškuje, svira saksofon. To je jedna divna tema, koju kad sviraš, onda automatski nastaviš Vivaldija. Zamisli jazzy tema, a nastaviš Vivaldija.

Živimo u ružno vrijeme. Koliko događaji egzistencijalno utiču na tebe?

Ogromno. Telesno ne mogu da se organizujem. Nekih godinu dana se ne gledam u ogledalo. Nekako imaš osećaj da si pogrešno vaspitan. A opet, učiš svo vreme, sve dok ne položiš ispit. Ali kad god se ujutro budiš, budiš se uvek sa čudno novim iskustvom...

Pa, šta ti Bog da...

Daje. Daje, daje, daje li daje. A kako čitaš što ti daje, čime dišeš to što daje - tako ti je. Drastično jednako bole promene i činjenice da nema promene, strah od toga što je sve učmalo i strah od reakcije. Čini se da se neko otvoreno služi tvojom nemogućnošću preživljavanja.

Ne voliš album "Dum Dum" zato što govori o ratu. Rekla si mi: "Muzika nije TV dnevnik" - kako je nastao taj album?

Taj album ne osećam pre svega što ga ne osećam na pravi način. Razlikuje se po tome što se bavio dnevnim stvarima, sivilom, a i po tome što nije, kao svi do tada, išao ispred, već iza događaja. Retrogradno. Prešao je album na drugi kolosek. Otišli su i Žika i Bojan, došli Dragiša i Marko. Postojao je taj problem komunikacije. Mi smo pevali o ratu, ali nismo pevali o rešenju. Nismo ga nudili. Nismo znali. Zašto nismo znali? Što nismo tražili odgovor? Ako nisi dao rešenja, onda si deo problema. Sve te slike, kolone ljudi koje moraju preći planinu, torba s novcem bačena pored puta, jer novac ne možeš pojesti ovde i sada, pitanje najbukvalnijeg fizičkog preživljavanja... Čudan je to album koji je morao da zvuči mnogo svetskije, i vizuelno i objektivno. Muzika može da bude naš TV dnevnik, ali nije. Šta će im to? Znaš, kako je lepo kad počneš koncert, pa tvoje vibracije pomeraju druge. Nema potrebe da taj osećaj beležiš i komentarišeš.

U spotu "Dum Dum" šiješ novine. Čija je to zamisao?

Borisa, reditelja. To su novine sa slikama devetog marta. Ono kolo, koje ljudi tamo igraju, trebalo je da bude bogatije, trebalo je da bude pravo, ono sa Ušća, ali nisu našli snimke. Opet, na Ušću nije bilo naših kljastih, mislim fizički kljastih, ali ih je bilo u mojoj gimnaziji. Tamo su bili paraplegičari. E, vidiš, oni vode rat otkad god hoćeš. Mi smo ih zvali Indijanci. Deca znaju da budu jako surova. Ali to je istina. Niko se ne brine o ranjenicima, osim onih koji su pored njih. "Zašto? Ko ih je napravio takvim?" (karikatura razgovora sa ulice). Opet se vraćamo na Jana Palaha.

Borili ste se protiv populizma u umjetnosti. Niste nikad pomislili da "bacate bisere pred svinje". Da li ono što je tanano u vama neće svi shvatiti?

Znaš, individualni doživljaj je ipak doživljaj. Sreća u tvom doživljaju je ipak tvoja. Ono što ide napolje ili nam postaje zajedničko, to je ona već mnogo puta pomenuta ljubav. "Bacanje bisera pred svinje" - možda... To šivanje novina crvenim koncem mene je uvek podsećalo na prvu godinu studija. Radiš imbecilne vežbe, crtaš na celom hameru stepenište 1:5, spratne visine, tavanice, rukohvate... gubiš oči noćima, luduješ, blesaviš se, dolaziš na vežbu, a dolazi i asistent, pogleda rad, i onda finom crvenom hemijskom koja se razliva krene da ti žvrlja rad. Tog trenutka ti si u svađi sa bićem ispred sebe. Nisu to biseri u pitanju, ali to ja radim i to ne smeš da diraš. Ako ne poštuješ, to je tvoja stvar. Ja poštujem tvoje nepoštovanje, ti ne poštuješ mene, ali imamo neki odnos u tom radu. "Biseri pred svinje" - možda jeste tako, ali to dešavanje je zajedničko.Kad se malo saberu utisci iz ranih 80-ih, ostaje gorak utisak da mnogo toga nije bilo kako se očekivalo.Milan i VD su umrli, Divljan je u Australiji, Rundek u Parizu, Koja u Londonu, Marina i Firči u Americi, Fitovci i Cacadou Look u Amsterdamu.A tek Elvis J. Kurtović i Pušenje. To je život. Probudiš se ujutro pored žene i djece i drugačije razmišljaš.

A smrt?Ona je samo nastavak tog osjećaja negdje drugo.Primijetio sam da o Milanu uvijek govoriš u sadašnjem vremenu, kao da je živ.

Ne mogu toga da se odreknem. To bi bilo kao da se odričem sebe. To bi bilo kao da odajem poštovanje nečemu. Ne! Samo njegov fizički deo više nije prisutan. Duhovno, on je tu.

Tvoj posljednji projekat, zajedno sa Vladom Stajićem je EQV, ambijentalni trance album. Pobjegla si od komercijale u čistu psihodeličnu elektroniku. Da su Floydi počeli 90-ih, tako bi zvučali.

Nekad mi se otme pesma. Nekada je jurim, nekad trčim ispred nje ne bih li je zadržala. Lep osećaj. Svest o komercijalnosti je nešto o čemu bi trebalo da popričamo za izvesno vreme, jer smo sve kriterijume pogubili.

I, na kraju, malo njih zna da si ti porijeklom iz ovih krajeva...

Ja kažem da smo svi mi Crnogorci. Kad malo zagrebeš po nečijem poreklu, dođeš do Crne Gore. Bez obzira na sve Sefarde ili Aškenazije ili studente iz Kenije, sve se svodi na Crnogorce. Znam da se mnogi odande ne bi složili sa mnom. Od Nikšića mi je majčina strana, a očeva od Ostroga - Stevanovići, koji su postali Stefanovići u Beogradu, a preko Čačka, odnosno Mrčajevaca. Svi su Crnogorci, od Eskima do Australijanaca. To je kompliment i ja se uvek obradujem kad shvatim da se radi o tome. Poruka za kraj? Znaš li kako je trebalo da se zove novi album EKV, koji nije realizovan zbog Milanove smrti? "Opet zajedno" - eto, to ti je to. Zajedno.