(Preuzeto iz knjige pesama Milana Mladenovića Dečak iz vode, priređivač Flavio Rigonat, izdavač L.O.M., Beograd, 1997.godine)
Milan, oličenje pravednika
Milanu su, u jedanaestoj godini, dok je živeo u Sarajevu, štampali pesmu u nekim novinama. Voleo je da čita. Sećam se, na primer, 1980, ja sam imao šesnaest godina, Žika petnaest, Radnička kontrola je svirala na poslednjem koncertu Šarla Akrobate... Posle svirke - haos! U sobi Vd, Koja, svi mi, totalno ludilo... A Milan sedi pored stočića i čita. On je bio potpuno svoj i mogao je od svega da se odvoji... .Najviše ga je nervirao nedostatak dobrog ukusa, primitivizam. Bio je oličenje pravednika. U vreme novog talasa bilo je mnogo neodgovornih Ijudi, koji su davali razne izjave. Njega je to ubijalo, a bio je takav čovek s kojim sam mogao u studiju da četiri sata ponavljam istu pesmu, dok se sve ne izgura do kraja. Sa Antonom to ne bih mogao - ako ne možemo za pola čuke sve da završimo, kreteni smo i gotovo! Milan je imao pozitivnih vibracija dovoljno za citav svet. A došlo je vreme kad smo jednostavno bili izgnani.Kad smo odbili da idemo u Banjaluku sa Rimtutitukijem početkom rata, jer su tamo neki srušili džamiju iz 1400. godine, tu Milanovu izjavu su vrteli šezdeset puta na radiju. Slali su mu takve vajbove da je čovek morao da prsne,a njemu je jako teško pala cela ta frka oko nacionalista. Međutim, mi smo imali stav. Nisam ni ja otišao. Četiri svirke za 6000 maraka - zabole me. Imao sam sto maraka u džepu i -neću!... Milana sam inaugurisao za predsednika Rimtutitukija. On je bio pravi lik za to mesto, jer smo mi bili čopor pomalo neodgovornih Ijudi.;
Pravili smo zajedno pesmu Daleko od očiju, daleko od srca... Milan je bio oštar, i čak do okrutnosti. Voleo je da sve bude jasno, određeno: to, to, to i -to! A ipak je u suštini bio nežan, s onim svojim osmehom... Kad smo svirali Rimtutituki u kamionu i nestalo benzina na Trgu Republike, tu se videlo kolika je on zvezda. Kad su stotine klinki pored svih nas samo od njega tražile autogram, a on je bio u fazonu 'Ne!' ja mu kažem: 'Ma daj, Mićko...' On je jedini od svih rokera bio dobar đak...Voleo je silinu, snagu, bio je profi... Milanova smrt meni lično je prekinula život. A Ijudi sve zaboravljaju... sve se brzo zaboravlja. Važna je jedna stvar - mi polako odlazimo, a mi smo jedna epoha. Ne mogu ja da gutam ekstazi, ja sam mnogo gori fanatik, ja sam pank-roker, a Milan, on je morao sve sam da radi, da vuče i tegli. Mislim da se na kraju njemu sve smučilo i zgadilo. On i ja smo bili u permanentnim sukobima, svako je branio svoju stranu, a obojica smo bili na strani pravednih... Na kraju se sve pretvorilo u ništa... umro je negde na trinaestom spratu nekog novobeogradskog armiranog čudovišta...
Imam utisak da se Milan samo okrenuo da se odmori... i znam... istog trenutka se negde ponovo rodio...
Нема коментара:
Постави коментар