Svetozar Cvetkovic o Margiti

-Glumac Svetozar Cvetkovic o Margiti-

Skloni smo zaboravu, događaja a najviše ljudi. Dragih ljudi... San koji je nosio njeno ime upoznao sam ’78 godine prošlog veka na rođendanu mog školskog druga. Imala je 19. Osmeh, svima kasnije znan, a zauvek tajnovit. Na moj dvadeseti mi je donela Berlin Lou Reeda upakovan u paus ispunjen njenim crtežima i natpisima, slovima autentičnog dizajna. Pod njima se nazirala slika sa omota kasnije omiljenog albuma i muzike čitave jedne generacije.
U prevreloj hotelskoj sobi Atinskog hotela zaboravljenog imena sam joj otvorio kutiju svojih tajni, a ona poželela da mi spakuje stvari za povratak sa ekskurzije.
Onda se uplailo svetlo, bio je jedan moj ispit, izašli smo zajedno, ona sela za pianino, ja govorio Brehta. Pevao songove Weill-a i Eisler-a...Virtuozno me vodila kroz zamršenu melodiju songa koji su već otpevali Jim Morisson i David Bowie – O moon of Alabama, we now must say good bye...
Dobro sam prošao na ispitu...
Odlično smo prošli...
Putovali smo, igrali, van Akademije, u SKC-u, na Festivalima, u provinciji...
Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć a istu nije umela da primi.
Živela je u sobi sa svojim klavirom, u susednoj spavao otac, malo dalje i još dalje majka.
Jedne noći zazvonio je telefon – slušaj ovo...- reče
Iza treptaja membrane na telefoskoj slušalici, razlivao se ton orgulja koje dubinom u tom trenu podsećaju na zvuk nekad čuvenog tria Emerson Lake & Palmer, a potom glas, i stihovi rođeni njenim mislima...
Kako da ih shvatim?
Kako će ih shvatiti?
- Šta kažeš? – upita, a tonovi se i dalje razlivaju u daljini
Ah, kako sam bio nespretan:
- Iseci, iseci, iseci...- želeo sam da dam neku primedbu.
A bilo je genijalno.
I ostalo tako.
Nema primedbi.
Jedne noći u Japanu je dobila nagradu na nekom važnom arhitektonskom konkursu za rad na projektu koji je ležao na pokrovu crnog klavira u njenoj sobi. Radovala se, ali manje od mene...
Jedne noći smo se razdvojili pred ulazom u Smiljanićevoj ulici, popela se gore, a ipak nije otišla kući...
Tražio sam je, završio noć pod prozorom na istoj adresi i zabijenim automobliom u banderu preko puta ulice, kad sam je napokon našao.
- Nisam mogao da te pronađem, vidi šta sam uradio zbog tebe!!!
- Ne zbog mene, nego zbog sebe – dobroćudno se nasmejala mojoj šteti.
Krila je od mene, ali ne i sebe...
Pa opet, naučio sam toliko mnogo od nje.
Zapravo sve.
Oblike, misli, reči, prošlost...
Budućnost je nije htela.
Ostavljala je drugima.
Na ispraćaju njene majke, njen plemeniti otac mi je došanuo – čuvaj je, sama je...
Na ispraćaju njenog oca, koračala je sama za kovčegom u nevelikoj pratnji, sa jednom belom ružom u ruci.
Ruža je završila na tamnoj hrastovini u trenu kad se okrenula i naredbodavno izgovorila – Vodi me nekud!!!
Vozio sam nekud pod mostovima, tamo je izašla i dugo se nije javila...
Hodala je gradom sa toliko ljudi oko sebe, a bila neizmerno sama.
Javljala se ponekad, došla u ludilu poslova koji me okružuju, sela i tiho posmatrala šta smo ostavili za sobom...
Bila je kasna noć, nakon predstave u garderobi Sava Centra, jesen 2002.
Skidajući belinu šminke sa lica, neko je pokucao na vrata. Na njima poznato lice jednog od zaposlenih.
- Bila je jedna devojka, ostavila neku poruku za tebe – dao mi je presavijeni papirić istrgnut iz nekog bloka išpartanog bledim linijama na kocke.
Otvorio sam.
Nesigurnom rukom ispisano:
Cvele, danas je umrla Magi...
Pred zamućenim ogledalom očima namašćenim kremom za skidanje tena, život se premotao u nekoliko sekundi.
Na bežanijskom groblju Košava je brisala tragove ka udaljenoj parceli nepoznatog broja. U pratnji nešto prijatelja, muzičara, bez rođaka...
Nema ih.
I moja reč...na kraju...
Nedostaje mi.
Dobri duh ovog grada.
Njenu muziku ne pevušim – plačem je.
a pamtim, Magi...

8 коментара:

  1. Jao divno, suze mi idu na oci. Divno.

    ОдговориИзбриши
  2. Nisi se setio da joj odneseš parče leba dok je crkavala po beogradskim ulicama, a sad se tu ... Od svih ljudi na svetu najgori su licemeri poput ovog Cvetkovića .

    ОдговориИзбриши
  3. Pa da, sad su svi njeni ''veliki'' prijatelji i postovaoci... Da je imala prijatelje ne bi je pustili da zivi i ode onako. Gadno je to, ziveti na slavi tudje smrti pod slikom laznog prijateljstva.

    ОдговориИзбриши
  4. Анониман04. март 2015. 11:36

    Nikako mi nije jasno, sada svuda mozete naci ljude koji su bili blizu clanovima EKV-a. Druzili su se, bili prijatelji, svi skidaju kapu njihovom radu. A gdje su svi bili dok su ovi umirali od heroina, gdje su bili prijatelji dok nisu imali hljeba da jedu? Gdje je sva ta rulja da se oda pocast Margiti. Ma daaajte, ljudi, kitite se njihovom slavom. Sada su poznatiji nego ikada i svi ih se sjecate kao bliskih prijatelja. E pa, niste se tako pokazali....

    ОдговориИзбриши
  5. Svi imaju izgovore, kao izgubila je ličnu kartu, nisu mogli da je nađu, kao tražili su je. I ona njena "najbolja" drugarica koja je napisala knjigu o njoj. Da ste hteli da je pronađete, pronašli bi je, Beograd bi prevrnuli. Ako joj je bilo suđeno da umre, nije morala da završi u garaži kao beskućnica.
    "Svi junaci nikom ponikoše, pa u crnu zemlju pogledaše."

    ОдговориИзбриши
  6. Svaka cast svim komentarima gore. Ne treba olako suditi ali I meni se cini bas kako je gore receno. Ali ide to I sve nas pomalo. Dok je bila lijepa I mlada svi su htjeli dio nje. A kad se navukla na dop I propala , niko vise nije ni pitao za nju. Jebem te ljudska prirodo...

    ОдговориИзбриши
  7. Ne razumete umetnost. Svi "ti koji joj se nisu našli" su isti kao i ona. Samo su imali više sreće, a manje hrabrosti.

    ОдговориИзбриши