Буђење дечака из воде

Marina Zec
preuzeto sa:
http://studentskizurnalfpn.wordpress.com/2014/11/05/%D0%B1%D1%83%D1%92%D0%B5%D1%9A%D0%B5-%D0%B4%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BA%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%B5/


Пети новембар, 1994. године. Ратно стање у држави која више не постоји, а за коју се веровало да ће бити вечна, везана братством и јединством. Једино што у том тренутку слабашним нитима повезује ту изгубљену земљу јесте култура коју је створила, музика коју је изнедрила, која се бори против превласти неког новог правца, који  са собом носи потпуно нови поредак. Ипак, тог, петог новембра, југословенски рокенрол задобија последњи ударац. Рак панкреаса, иако још увек пуног живота, жеља и идеја за нове пројекте и животне подухвате, пре времена окончава  живот певачу и гитаристи групе ЕКВ, Милана Младеновића. Преминуо је дечак из воде.
 
Милан Младеновић је био Југословенски рок музичар, композитор, најпознатији као певач и гитариста групе Екатарина Велика. Рођен у Загребу, а животни век провео у Београду, Милан себе никада није називао Хрватом или Србином. По националној припадности увек је био само  једно – Југословен. Милан Младеновић био је обичан човек, необичне способности. Његова појава одисала је невeроватном харизмом, а његов глас, у обичном разговору умирујући и сталожен, на концертима доводио је посетиоце у стање екстазе, хистерије, можда чак и трансцеденталног.  По речима Ивана Ивачковића у књизи „Како смо пропевали“, Милан Младеновић je уз групу Екатарина Велика био и последњи велики мит југословенског рокенрола.

„Моје песме -то сам ја“ била је парола којом се служио и говорио да „не воли када је нешто банално речено, то је немогућност, то је немоћ“.

Данас, на 20. годишњицу смрти Милана Младеновића, Дом омладине Београда, испред којег се и налази плато које носи име Милана Младеновића, организује вече у знак сећања на његов живот и рад, а које симболично носи назив -„Као да је било некад: Сећања и артефакти о животу Милана Младеновића“. Програм ће започети пројекцијом епизоде серијала ,“ЕКВ- Као да је било некад“ аутора Душана Весића. Серијал говори о раду и судбини чланова групе, од самог почетка када је носила назив Катарина Друга, до њеног последњег пројекта који је основала Маргита Миловановић,а који је носио назив ЕКуВе ( EQV ) . Истоимени филм је имао велики утицај на  културну мапу у читавом региону, јер је подсетио народ на атмосферу коју носи музика групе ЕКВ, те она поново почиње да се живи, проучава и репродукује. Настаје велики број трибјут бендова који својом изведбом чине Екатарину Велику поново присутном. О томе колико је Милан Младеновић био важна личност за културни развој на поднебљу целе бивше Југославије говори чињеница да и Загреб, и Сарајево, и Земун имају улице које носе његово име, док, већ споменуто,  у Београду постоји и плато посвећен њему.
После пројкеције, одржаће се трибина на којој ће уводну реч имати Драган Амброзић, Одговорни уредник програма Дома омладине Београда. Модератор биће коауторка приказаног серијала, новинарка Сандра Ранчић, а саговорници Мома Рајин, Душан Весић, Александар Жикић, Горан Филиповић и Бранко Радаковић.

После трибине по први пут биће приказани изабрани снимци из будућег документарца посвећеног саставу Екатарина Велика.

Од 14. јула 2011. годинем Плато испред Дома омладине у Београду носи име Милана Младеновића.

Лимуново дрво, Шарло Акробата, Катарина  и Екатарине велика су групе у којима је Милан заједно са осталим члановима ових састава оставио неизбрисив траг на културној сцени СФРЈ.  Као последњи важни песник југословенског рока, Милан је у текстовима задржавао висок ниво затворености и интроспекције. До успеха који је постигао са групом Екатарина Велика стигао је без иједног компромиса и уношења тривијалности у музику, текстове или имиџ. Као човек који је пуштао глас из грла, почетком југословенских ратова заједно са члановима бенда Електрични оргазам и Партибрејкерс песмом је народ молио за мир, брате, мир. У једном интервјуу пред крај свог живота, Милан је изјавио да би његова прва и највећа жеља била да се пробуди и установи да је 1990. година и каже: ,,Ух, ал сам нешто ружно сањао!“.
Поред Милана, још само пар година за њих имали су и други чланови бенда ЕКВ, као што су Ивица Вдовић, који је умро две године пре Милана, Бојан Печар преминуо је четири године после Милана, а Душан Дејановић шест година касније. Маргита Стефановић, особа која је имала најважније место у Милановом животу, умрла је 2002. године, а сахрањена је на дан Милановог рођења.

s

Када би је (Маргиту) питали за њега (Милана) имала је обичај да каже да је био „боја њеног живота“.

У свом последњем интервјуу за емисију „Балканском улицом“ Соња Савић, позната глумица, присећа се свог великог пријатеља Милана Младеновића  и говори о речима његове песме „Ми мењамо дан за ноћ“ и чињеници да то о чему је он певао тада, нико данас не би могао да разуме. Био је то други свет, други Београд,  који је дуго одумирао, али који се Милановим одласком потпуно угасио.
Иако је музичка сцена бивше Југославије изнедрила невероватан број фантастичних музичара, остаје утисак да нико, нико, као он, Милан Младеновић није постојао. За најпознатију, и како би многи познаваоци и поштоваоци рок музике погрдно рекли, данас најкомерцијализованију песму групе ЕКВ „Круг“, у једном интервјуу Милан је рекао да описује колико је „сваки живот за себе оригиналан и непоновљив“. Том реченицом, врло једноставном  и прецизном описао је сопствени животни  круг.

*Све италиком написане речи и синтагме , заправо су референце из песама у чијем извођењу је учестовао  Милан Младеновић.

Марина Зец