Ovo je zaista previše. Tugujemo i bolujemo. Milan i ja smo prvu zajedničku svirku imali zime 78 u "Tesli", bila je to grupa Izvan vremena, sastavljena od svirača koji su se, inače, svako veče nalazili na Zelenom vencu, čekajući zadnje novobeogradske autobuse.
Strašno sam želeo da budem deo te ekipe oko Limunovog drveta, znao sam Milana, iz grada, i gledao sam ga par puta na sešnovima u SKC-u, gde je pevao i svirao Nil Janga. Milan mi je dao stereo Trubadur gramofon (moj prvi stereo), neke Hendriksove ploče, i on je bio najpozitivnija snaga Limunovog drveta, spreman na sve radikalne poteze, kojima smo zajednički VD, Milan i ja pretvorili Limunovo drvo u Šarla akrobatu.
Život Šarla je bio kratak, prepun doživljaja i svaki korak benda je bio budno praćen u javnosti. Sećam se na Subotičkom festivalu da nam je Milan prijavio, posle izvodenja "Ona se budi" , kako je odjednom, usred pesme primetio neku bubu kako gamiže preko vrata gitare ka njegovim prstima i da uopšte nije znao kako da reaguje. Na turneji po Poljskoj smo uživali internacionalni istočno-evropski uspeh, VD-a su, posle koncerata nosili na leđima, zatim smo uleteli na džem-sešn Varšavskog jazz-festivala i potpuno poremetili odnose među nemačkim, mađarskim i engleskim školovanim džezerima. U nekom mestu jednog jutra smo pokupovali sve iz pekare, obradovali pekara, a ne sećam se šta je posle bilo sa. tim pecivom...
Posle raspada Šarla, sve je ostalo isto, jer je to i dalje bila ista ekipa čekača zadnjeg prevoza za Novi Beograd. Postoje Ijudi koji su konstantni deo nečijeg života, ne iščeznu nikad, bez obzira na vreme ih mesto gde se, ustvari, nalaze.
Milan je čovek iz mog života, kao i VD, Zoran Janić... A niko me ne može ubediti da ovo što se desilo nema veze sa vremenom u kome se desilo...
Нема коментара:
Постави коментар